Glava u klancu, noge na vrancu

Бранко Ћопић (1915-1984) је српски и југословенски књижевник. Основну школу завршио је у родном мјесту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бањој Луци и Сарајеву, те је завршавио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године. Прву причу објављује 1928. године, а прву приповијетку 1936. Дјела су му превођена на енглески, њемачки, француски и руски. Био је члан Српске академије наука и умјетности и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. Извршио је самоубиство, скоком са моста на Сави у Београду 26. марта 1984. године.

У Ћопићевим делима донинирају теме из живота људи из Босанске крајине и

Бранко Ћопић рођен је 1. јануара 1915. године у селу Хашанима под планином Грмечом. У исто време, његов отац, као војник аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против Аустро-Угарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке, деде Радета и стрица Ниџе.

Прва прочитана књига била му је „Мигел Сервантес“ коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа „Дон Кихот“. Следеће прочитане књиге биле су „Доживљаји једног вука“, па „Доживљаји једне корњаче“.[1]

Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису „Венац“ 1928. године. Ћопић је похађао учитељску школу у Бањалуци и Сарајеву, а завршио у Карловцу, а Филозофски факултет у Београду. Већ као студент афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике; 1939. године је добио награду „Милан Ракић“. Уочи Другог светског рата налазио се у ђачком батаљону у Марибору. У данима Априлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.

После рата неко време је био уредник дечијих листова у Београду, а потом почео професионално да се бави књижевношћу. Сматра се једним од највећих дечијих писаца рођених на југословенским просторима. Окончао је живот самоубиством, скочивши с моста у реку Саву 1984. године у Београду, са Бранковог моста.

Дела су му превођена на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, румунски, словеначки и мађарски језик. Био је члан САНУ и АНУБиХ.

Цели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама.

За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих одликовања.