O ljubavi

U Orteginoj filozofiji ljubav ima ulogu mosta nad mostovima, čiji značaj i pojavne oblike on razmatra u proticanju vremena. Na početku ove knjige njen pisac izražava nadu da će se čovečanstvo pozabaviti ljubavlju ozbiljnije nego što se dosad bavilo, bez obzira na činjenicu da erotsko koje prestaje da bude skriveno postaje sve drugo samo ne erotika, a još manje je ljubav, osim prema sebi kao uspelom proizvodu tržišta. Sam Ortega je lako umeo da očara žene svojim znanjem, lakoćom s kojom ga je iznosio u naizgled neobaveznim, ali pre svega zanimljivim razgovorima, i možda ponajviše ubeđenjem da zadatak žene na zemlji jeste da zahteva: da zahteva od čoveka savršenstvo.
Knjigu je prevela Silvia Monros Stojaković.

ODLOMCI IZ KNJIGE

Ako se u solane Salcburga baci grančica, i ako se sutradan odatle uzme nazad, ona će biti bitno izmenjena. Neugledan botanički oblik prekriven je sada prekrasnim kristalima koji su izmenili njegov izgled. Prema Stendalu, u duši kadroj za ljubav odvija se sličan proces. Stvarna slika žene pada u mušku dušu i u njoj postepeno biva prekrivena izmišljenim slojevima savršenstva koji se talože preko ogoljene slike.
Ova znamenita teorija oduvek mi je izgledala kao vrhunska podvala. Možda jedino što možemo iz nje da spasemo jeste posredno priznanje da je ljubav na neki način poriv ili težnja ka savršenstvu. Zato Stendal i smatra da je savršenstvo neophodno stvarati u mašti. On se, međutim, ne zadržava na tome; on to jednostavno podrazumeva i ostavlja izvan svoje teorije, te čak i ne primećuje da je to upravo najozbiljniji, najdublji, najtajanstveniji momenat ljubavi. Teorija „kristalizacije“ više se drži objašnjavanja ljubavnih poraza, neuzvraćenih zanosa i odljubljivanja nego zaljubljivanja.
******
Sada je neophodna jedna važna opaska. Izuzev Šelera, još niko nije napravio preciznu razliku između „seksualne ljubavi“ i „seksualnog nagona“, tako da kad se pomene ono prvo, najčešće se misli na ovo drugo. Sigurno je da su nagoni u čoveku skoro uvek povezani sa nadnagonskim strujanjem duševne pa čak i duhovne prirode. Veoma retko možemo da vidimo čisti nagon da zasebno deluje. Uobičajena predstava o „fizičkoj ljubavi“ po mom je mišljenju preterana. Ni lako a ni tako često ne dešava se da nas neko privuče isključivo fizički. U većini slučajeva seksualnost biva poduprta i usložnjena klicama sentimentalnog ushićenja, divljenja prema spoljašnjoj lepoti, naklonošću itd. Pa opet, i slučajevi izvodjenja seksualnih vežbi na osnovu čistog nagona takođe su dovoljno brojni da bismo ih jasno razgraničili u odnosu na pravu „seksualnu ljubav“. Ta razlika postaje naročito vidljiva u dvema ekstremnim situacijama: kada je upražnjavanje seksualnosti potisnuto iz moralnih razloga ili zbog sticaja okolnosti, te kada se, nasuprot tome, prenaglašavanje čulnosti izvitoperuje u požudu. U oba slučaja vidi se da se, „za razliku od ljubavi“, čista pohota – rekli bismo čista nečistota – javlja i nezavisno od objekta. Čulna glad oseća se i pre nego što se upozna osoba koja će je utoliti ili situacija u kojoj će se to desiti. Proizlazi otud da se ona može utoliti bilo s kime. Nagon ne pravi razliku, kad je samo do nagona. On po sebi nije poriv ka savršenstvu.
Seksualni nagon obezbeđuje, po prilici, opstanak vrste, ali ne i njeno usavršavanje. S druge strane, istinska seksualna ljubav, zanos ka drugom biću, ka njegovoj duši i njegovom telu, jeste neraskidivo jedinstvo i već je po sebi, u osnovi, džinovska snaga koja je upravo zadužena za poboljšanje vrste. Umesto da se javi i nezavisno od objekta, uvek se javlja podstaknuta pojavom bića pred nama, i nečega izvrsnog mora da bude u tom biću da bi u nama pokrenulo i erotski proces.
Čim taj proces počne, ljubavnik oseća neobičnu žurbu da svoju individualnost rastvori u individualnosti drugog i, obratno, da svojom individualnošću upije individualnost drugog. Misterioznog li nastojanja! Dok nam u drugim prilikama ništa u životu nije mrskije nego da vidimo da neko probija granice našeg individualnog postojanja, slast ljubavi sastoji se u tome što ćemo se osećati metafizički porozni prema drugoj individualnosti, tako da samo u stapanju, tek u „individualnosti udvoje“, nalazimo zadovoljenje. To podseća na učenje pristalica Sen-Simona, prema kojem istinska ljudska individua jeste par muškarac-žena. Međutim, žudnja za sjedinjenjem ne završava se na tome. Kada je ljubav potpuna, ona vrhunac nalazi u manje ili više jasnoj želji da se sjedinjenost simbolizuje detetom, kojim se produžavaju i potvrđuju savršenstva voljenog bića. Čini se kao da ovaj treći element, proistekao iz ljubavi, obuhvata čistotom svoj osnovni smisao. Dete nije ni očevo ni majčino: ono je otelovljenje njihovog sjedinjavanja i žudnja za savršenstvom uobličenim u telu i u duši.
*******
– Muškarac, što je više muškarac, tim je ispunjeniji racionalnošću, i preko glave: sve što radi i što dobija, radi i dobija iz nekog razloga, naročito iz utilitarnih razloga. Ljubav jedne žene, ta božanska predaja svog najličnijeg bića koju strastvena žena prinosi, možda je jedino što se ne postiže iz nekog razloga. Središte ženske duše, ma kako žena bila pametna, zapremljeno je jednom iracionalnom silom. Ako je muškarac racionalno biće, onda je žena ono iracionalno. I to je vrhunska slast koju u njoj nalazimo! Žena muškarcu nudi čarobnu priliku da ima dodirnih tačaka s drugim bićem i bez razloga; nudi mu priliku da utiče na njega, da ovlada njime, da mu se preda, a da za to opet nema razloga. Verujte mi: kad bi ptice imale minimum neophodne ličnosti da bi mogle da nam odgovore, mi bismo se zaljubili u ptice a ne u ženu. I obratno, ako se normalan muškarac ne zaljubljuje u drugog muškarca, to je zato što je i duša ovog drugog sva od racionalnosti, od logike, od matematike, poezije, industrije, ekonomije. Ono što sa muške tačke gledišta nazivamo besmislenim ili ženinim hirom upravo je ono što nas privlači. Svet je zadivljujuće napravio odličan majstor tako da se svi njegovi delovi uklapaju da je to divota jedna! Postavka, dakle, da vredan muškarac treba da se zaljubi u vrednu ženu, u racionalnom smislu, čista je geometrija. Pametan muškarac čak oseća izvesnu odbojnost prema mudrici, ukoliko se time ne nadoknađuje višak racionalnosti viškom neracionalnosti. Suviše racionalna žena njemu miriše na muškarca i umesto ljubavi, prema njoj oseća prijateljstvo i divljenje. Jednako je pogrešno pretpostaviti da izuzetnog muškarca privlači visprena žena kao i ona druga postavka, koju same žene neiskreno šire, prema kojoj one kod muškarca pre svega traže lepotu. Ružan ali pametan muškarac dobro zna da će upravo on, posle svega, lečiti žene od dosade koja ih je snašla u „ljubavima” sa zgodnim muškarcima. Vidi ih kako se jedna za drugom nižu beskrajno zgađene svojim izletom u pejzaže muške lepote.