Robija kao sudbina

Predgovor

Knjiga prof. dr Vojislava Šešelja „Robija kao sudbina” izlazi iz štampe kao šesta u nizu sa istovetnom tematikom, u njoj su takođe objavljeni novinski članci u kojima se govori o predsedniku Srpske radikalne stranke. Na narednim stranicama obuhvaćen je period od kraja 1998. do sredine 2000. godine i to isključivo u tekstovima domaće štampe. Ovo vreme nije interesantno samo po sebi, zato što se radi o kraju krvavog dvadesetog veka, nego što je obeleženo sigurno najburnijim događajima u samoj Srbiji, čije se posledice osećaju i danas, skoro deceniju posle njihovog odigravanja. Ispostavilo se da je čitav razvoj situacije rezultirao dobrovoljnim odlaskom dr Vojislava Šešelja u Hag. Bila je to posledica pripreme dosmanlijskih uzurpatora vlasti, koji su naručili optužnicu pomoću koje su hteli da uklone najveću smetnju u provođenju naloga dobijenih od Amerike i njenih evropskih satelita. Otuda i ovaj naslov, koji u dve reči osvetljava kalvariju koju prolazi dr Šešelj u borbi za svoju besmrtnu ideologiju.

Knjiga počinje tekstovima koji plastično oslikavaju situaciju uoči NATO agresije na Srbiju. a sam kraj pripada novinskim člancima koji pažljivom čitaocu objašnjavaju kako je pripreman petooktobarski puč. Dakle, radi se o vrednom arhivskom i još vrednijem istorijskom štivu, u kojem je malo toga propušteno, s obzirom da je predsednik Srpske radikalne stranke i tadašnji potpredsednik vlade narodnog jedinstva, dr Vojislav Šešelj, bio u centru svih najvažnijih zbivanja. Sve što se našlo na novinskim stupcima, pa čak i u marginalnim provincijskim izdanjima, faktografski je prenešeno unutar ovih korica. Nema ni najbanalnije korekcije, čak ni u slučajevima kada se radi o gomili čistih uvreda na račun dr Šešelja, člancima koji se pre mogu tretarati kao izlivi žuči nego kao produkta novinarske profesije. Jedina spoljna intervencija označena je jasno podebljanim, crnim slovima kojima su pisani uvodnici u sam tekst. U pitanju je isključivo tehnički deo uređenja ovog izdanja, zato što je u ovim uvodnim delovima bilo neophodno naznačiti novinu, tačan datum, ime autora i sve ono što je u originalu sačinjavalo opremu teksta.

Naravno, saradnice dr Vojislava Šešelja koje su radile na ovim uvodima, novinarke Žana Živaljević i Jasna Olujić. dale su i svoje komentare na pojedina pisanja njihovih kolega, ali to apsolutno nema uticaja na objektivan, faktografski sadržaj ove knjige. Čitalac nema nikakvu obavezu da se složi sa njihovom ocenom pojedinih tekstova, ali viđenje ove dve 3
novinarke sigurno može služiti kao putokaz u određivanju kvantiteta objektivnih, u odnosu na članke koji su izrazito subjektivni, politički obojeni, izrazito neprijateljski nastrojeni prema lideru srpskih radikala. Kada se naredne stranice samo letimično pregledaju, a pogotovo ako uzmemo u obzir prethodnih pet knjiga koje sadrže istu vrstu materijala, u obradi istih saradnika. doći ćemo do neverovatnog saznanja, da su izuzetno retki profesionalni radovi. oslobođeni bilo kakve politike ili emocija, te da je sa ove vremenske distance veoma lako prepoznati naručioce tekstova koji za jedini cilj imaju diskreditaciju dr Vojislava Šešelja i Srpske radikalne stranke. Što je neverovatno. vidi se da srpski radikali i njihov predsednik nisu imali naklonost medija ni u vreme kada su bili u Vladi Srbije, čak ni mediji direktno finansirani od države nisu prema njima promenili svoj stav. 11eprikosnoveni vladari naslovnica ostali su JUL i Socijalistička partija. a prema srpskim radikalima redakcije su samo promenile strategiju, napadi su proređeni. ali su skoro sve aktivnosti stranke i dr Šešelja prećutkivane. Šta to znači za jednu političku partiju, ne treba posebno objašnjavati.

Posle ovakvog sabiranja činjenica, koje su zaista neosporne, bez imalo navijačke strasti, logično je postaviti barem dva pitanja. Prvo se odnosi na dr Vojislava Šešelja, kako je uopšte uspeo u uslovima ovako pristrasne medijske paljbe da očuva. a kamoli uveća i osnaži svoju Srpsku radikalnu stranku. Ova konstatacija je evidentna. to jasno dokazuju rezultati svih izbora, na kojima srpski radikali uvek beleže porast broja glasova. čak i u danima kada je njihov predsednik u haškoj tamnici. Danas je to najveća politička partija među Srbima. a to se, pored toliko brojnih neprijatelja, osim kao politička mudrost. slobodno može okarakterisati i kao umetnost. Spomenuli smo samo državne medije. koji su dr Šešelju nanosili nešto manje udarce u odnosu na one koji su se dičili pridevima tipa „slobodni”, „nezavisni” ili „demokratski". što sve zajedno stane u jednu reč prozapadni. I za njph se pouzdano zna ko ih finansira i šta su im ciljevi, iako se njihovi čelni ljudi demagoški odriču bilo kakvih veza sa strancima. Prema tome. zaista je teško objasniti kako je dr Vojislav Šešelj uspeo da, između ova dva medijska bloka, plasira svoju političku ideju.
Teško da bi u ovom odgonetanju pomogla i ozbiljna naučna analiza, radi se o jedinstvenom čoveku na srpskoj političkoj sceni. Kako jedna pesma kaže „To je Voja Šešelj”. Bez daljnjih objašnjenja.

Ono drugo pitanje je da li između ova dva medijska bloka, državnog i prozapadnog. ipak nešto postoji. klija li. negde u njihovoj senci, bar neki začetak pravog profesionalnog novinarstva. Odgovor je krajnje poražavajući za celokupno srpsko društvo,nema ga i teško da će ga u skorije vreme biti.

Ognjen Mihajlović