Tebi moja Dolores

A onda ulazi grupa oficira i jedan Italijan, lekar u belom mantilu. Pozdravlja me vrlo učtivo, na srpskom jeziku. I ostali salutiraju. Hladan znoj me okvasi svu. Privih dete na grudi. Privih ga čvrsto, ludo čvrsto, a ono zaplaka i zaceni se. Streljanje! U meni buja otpor. Ne dam dete. Neću ga dati. Neka nas obe streljaju! Lekar me blago i sa osmehom pogleda i reče: Spremite se! Kao tigrica ustuknuh i ciknuh: Ne mogu. Tek sam se porodila. Ako ste lekar morate me razumeti i pomoći mi. On se okrete i izađoše svi u hodnik. Vrata ostaviše otvorena. Razgovaraju, razgovaraju. Odlaze, dolaze. Lekar nešto objašnjava, pokazuje rukom u pravcu mene. Tiho govore i ništa ih ne razumem. Jedan od njih donese papir i dade ga lekaru. Ovaj mi priđe rečima: Hoćete li potpisati da ne možete ići na put jer ste se tek porodili?

Ne znajući da sa tim potpisujem i dalje svoje zatočeništvo, zgrabim papir i potpišem ga misleći da sam bar kratko odložila pogibiju, moju i moje Dolores. Ne znam da gore u planinama Crne Gore vode uveliko pregovore o mojoj zameni za zarobljene oficire. Peko Dapčević, Blažo Jovanović i moj Boro čine nemoguće. Ucenjuju moćnu imperiju. Traže logoraše. Tolika snaga, a do nas dopiru vesti o uništenju partizana, o likvidaciji pokreta. Ja to ne znam. Ja želim bar da vidim Zadju, Skufi. Odoše. Ostade samo straža, samo bat cokula.