U potpalublju

Novo izdanje fantastičnog i kultnog romana U potpalublju za koji je Vladimir Arsenijević dobio Ninovu nagradu.
Novo izdanje sadrži autorev uvod u kojem objašnjava nastanak knjige, kao i događaje iz vremena radnje ovog romana. Svi oni koji su čitali roman posmatraće ga sa još jedne nove perspektive, a novi mladi čitaoci će kroz knjigu otkriti jedno drugačije, dramatično doba koje je odredilo sudbinu njihovih roditelja.

Predgovor

Originalno izdanje mog prvog romana Upotpalublju objavila je u proleće hiljadu devetsto devedeset četvrte godine beogradska izdavačka kuća Rad. Urednik je bio Jovica Aćin. U to vreme tek smo izašli iz one najstrašnije ekonomske krize praćene nikad pre viđenom, galopirajućom hiperinflacijom. Bilo je to teško doba za sve, zaista, pa tako i za izdavaštvo, te kako Rad nije imao dovoljno sredstava da realizuje izdanje, pomoć je, neočekivano, stigla od moje tadašnje tašte. Ona je tada posedovala privatnu firmu pa je od nekoliko svojih poslovnih partnera sakupfla onoliko novca koliko je bilo potrebno. I tako se dogodilo da je knjiga konačno ušla u štampu.

Ovaj kratki roman, praktično noveleta, predstavIjao je početak zamišljenog četvoroknjižja koje sam naslovio Cloaca Maxima, a koje je nastalo iz istoimenog rukopisa od pedeset strana s kojim sam početkom devedeset druge godine bezuspešno učestvovao nakonkursu za ratnu priču beogradskog radija B92. Bio je to prvi rukopis kojim sam, nakon dugogodišnjih pokušaja da napišem nešto pristojno i pažnje vredno, bio barem donekle zadovoljan. Moja tadašnja ambicija zavšavala se na tome da ga, ukoričenog i objavljenog, dakle: zvaničnog i neospornog, ugledam u izlogu neke od beogradskih knjižara.

Međutim, ono što se se s knjigom U potpalublju po objavljivanju događalo, izmiče jasnim objašnjenjima. lako je istina da izdavač nije posebno vodio računa o njoj, pa je tako ,,distribuirana“ u jednu jedinu knjižaru u čitavoj zemlji tadašnju Radovu knjižaru ,,Papirus“ na Terazijama veoma su je brzo primetili mediji, književna kritika i publika, a već je početkom naredne godine, na sveopšte iznenađenje, nagrađena NIN-ovom nagradom kao do današnjih dana jedino debitantsko delo kojem je ta nagrada dodeljena. Potom je doživela i čitav niz izdanja kod kuće i u regionu, te mnogobrojne prevode širom sveta, kao i svoju izuzetno uspešnu i takođe nagrađivanu pozorišnu adaptaciju.
Međutim, ona prava priča o knjizi Upotpalublju i tetralogiji Cloaca Maxima u stvari počinje čitavih deset godina ranije. Godina je, dakle, hiljadu devetsto osamdeset četvrta, vreme kada su događaji koji će u knjizi biti opisani (raspad Jugoslavije, dakle, i rat u Hrvatskoj tokom jeseni i zime hiljadu devetsto devedeset prve) bili tek jedna od mogućih, jednako relevantnih verzija srazmerno skore budućnosti. I to upravo ona u koju bi Ijudi tada svakako najteže poverovali.

To doba oko polovine osamdesetih u mom pamćenju predstavlja uprkos preovlađujućoj retroaktivnojutopiji dosadno i mračno vreme. Već smo dovoljno odmakli od one prelomne hiljadu devetsto osamdesete godine dugoočekivane Titove smrti. Gotovo pola decenije smo prelomili glavinjajući nekako kroz sve društvene krize koje su nas zadesile po odlasku Najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti. Prve bune albanskog stanovništva, tvrda policijska represija te krajnji medijski mrak na Kosovu, ekonomski kolaps sa svim mogućim nestašicama, teška iako neformalna inflacija kao i posledične uzastopne devalvacije vrednosti dinara.

Živeli smo pod okriljem jednog već uveliko mrtvog političkog sistema koji nije imao baš nikakvu autentičnu, originalnu ideju za budućnost, već je jedino umeo da nemoćno štuca svoju poslednju parolu: ,,I posle Tita - Tito!“ S druge strane, još nas je dosta vremena delilo od one zlokobne hiljadu devetsto osamdeset sedme godine koja će označiti početak uspona Slobodana Miloševića. A time takođe to će nam ubrzo postati više nego jasno i kraj tadašnje zajedničke države, SFRJ.

Nalazili smo se, te osamdeset četvrte, dakle, u sudbinskom raskoraku. Samo što tad to, sistematski odgajani i obrazovani da budemo klasični politički idioti, nismo mogli ni da pretpostavimo.