Jelena Skrobić, 06.05.2017 06:49

Vaspitanje deteta je jedan od najdelikatnijih zadataka sa kojim se susreću svi roditelji. Ovo je zadatak koji istovremeno podrazumeva izazov, odgovornost i spremnost da se rizikuje. Ovo je i ispit na kojem mnogi roditelji padnu. Neki toga nisu svesni. Neki su svesni, a neće da priznaju. Retki su oni koji se suoče sa istinom i priznaju svoje greške i zablude.
Ne postoji univerzalni recept za vaspitanje deteta, ali je sigurno malo onih koji bi se usudili da slede Dejvida Gilmura, kanadskog pisca i filmskog kritičara, koji je svom šesnaestogodišnjem sinu Džesiju ponudio da napusti školovanje uz samo jedan uslov-da zajedno gledaju tri filma nedeljno. Ovaj neformalni i krajnje neuobičajeni, čak bi se moglo reći i eksperimentalni, koncept obrazovanja Dejvid Gilmur je predstavio u knjizi “Filmski klub” (Dereta, 2015).
Sinovljevu averziju prema školi, koja je od njega pravila “lažova i smutljivca”, niko nije mogao da razume bolje od oca jer je i on svojevremeno prolazio kroz iste muke. Upravo to sećanje na ne baš sjajne školske dane podstaklo ga je da sinu ponudi slobodu, koju je Džesi bez dvoumljenja prihvatio, ali i da svoju roditeljsku zrelost stavi na svojevrsnu probu. Ipak, sve vreme Gilmur sumnja u ispravnost ovog predloga (“Šta ako sam ga bacio u bunar iz kog nema izlaza?”) i ima potrebu da objašnjava ovu odluku ljudima sa kojima se susreće kao da tako želi da se opravda i pred njima i pred sobom. Osim sumnje, njega muči i utisak da sinu može malo da pruži uprkos snazi i volji koju ima.
Dejvid Gilmur krenuo je sa svojim sinom Džesijem na trogodišnje filmsko putešestvije tokom kojeg su zajedno odgledali 117 filmova (podnaslov knjige je “Priča o ocu i sinu u 117 filmova”). Gledanje filmova bilo je prilika zajednički provedu vreme na kvalitetan način i da razgovaraju o različitim temama-Džesijevim devojkama i ljubavnim jadima, antidepresivima, Vijetnamu, cigaretama, impotenciji, koncu za zube. Ovakva prilika, kako zaključuje Gilmur, više nikada im se neće ukazati (“Imaćemo mi opet vremena, Džesi i ja, ali ne takvog vremena, razvučenog, ponekad dosadnog, vremena koje je prava odlika života s nekim, za koje mislimo da će trajati zauvek, a onda jednog dana, prosto iscuri”) i zato je filmski klub dragoceno iskustvo koje je mnogo uticalo na odnos oca i sina.
Nastojeći da sinu pruži znanja koja u školi nije stekao, ali i znanja koja se ne stiču u školi već se uče kroz život, Dejvid Gilmur je za njega birao žanrovski različite filmove, iz različitih perioda i različitih nacionalnih kinematografija (američke, francuske, italijanske) koje je često tematski razvrstavao (Zapazi genijalan trenutak, Talenat će isplivati, Festival horora, Zakopano blago). Gilmur biranje filmova za drugoga ne shvata olako. Za njega je ovo rizičan posao jer “otkriva mnogo toga o vama samima, kao da ste dotičnoj osobi poslali pismo”.
Dejvid i Džesi Gilmur gledali su filmove o odrastanju (“Četiristo udaraca”, “Šum na srcu”), filmove koji su Džesija zaintrigirali (“Lolita”, “Hana i njene sestre”), filmove koje doživljavaju na potpuno različite načine što je uslovljeno generacijskim razlikama (“Noć posle teškog dana”), filmove u kojima gledaoci uživaju uprkos njihovoj bezvrednosti (“Roki 3”, “Nikita”, “Šougrls”, film koji stariji Gilmur smatra najgorim u istoriji svetske kinematografije). Projekcije su pratile zanimljive priče o filmovima i glumcima (npr. kako je Marlon Brando dobio ulogu u filmu “Tramvaj zvani želja”) kojima je Dejvid nastojao da privuče sinovljevu pažnju, kao i ozbiljni razgovori iz kojih je Džesi izvlačio važne životne pouke (od Romana Polanskog je naučio “da u životu ne biva uvek onako kako očekujemo”).
Za vreme trajanja filmskog kluba Džesi je prolazio kroz mnoge traumatične događaje koji se lome na prelazu iz dečaštva u zrelo doba-žudnja za devojkama (Rebeka i Kloi) i raskidi sa njima, probanje kokaina, stavljanje prijateljstva na probu. To je period spoznaje sopstvenog identiteta, period eksperimentisanja, otkrivanja talenata i interesovanja. Sve te bure i oluje iskušavaju i roditelja koji se vrlo često pita koliko zaista poznaje svoje dete: “Imam li ideju šta se stvarno krije u zabačenim ćoškovima te složene građevine?”
Koliko raduje uspeh zbog dostignutog cilja, toliko roditelja boli trenutak razdvajanja do kojeg neminovno mora doći (Ali da li deca ikada stvarno odu?). Prve znake sinovljevog sazrevanja Dejvid je prepoznao u rečima pesme “Anđeli” koju je Džesi napisao. On je osetio da se nešto među njima menja i da počinje novo poglavlje u Džesijevom životu, a to znači i da se zatvara filmski klub. Iako može da čestita sebi što je sina izveo na pravi put, pritom ostavši kul, Dejvid je osetio prazninu koju je ostavio Džesijev odlazak u novi život-život odraslog, zrelog i odgovornog mladića: “Kao da je neko iz kuće isisao sav život”.
Knjiga “Filmski klub” pisana je i za filmofile i za zabrinute roditelje adolescenata. U njoj nam Dejvid Gilmur “odmotava” filmsku traku najznačajnijih ostvarenja svetske kinematografije ukazujući na značaj sedme umetnosti (“nije to televizija, to su filmovi”). Takođe, on piše, na osnovu ličnog iskustva, o dilemama, strahovima i situacijama sa kojima se susreću roditelji većine adolescenata. Univerzalni recept za vaspitanje deteta ne postoji, ali tuđa iskustva mogu biti dobar putokaz i savetodavac.