Kako upravljati u vreme krize i kako je, pre svega, izbeći

REKLI SU O...

Metodologija Adižes instituta, je povećala internu komunikaciju ohrabrujući naviku participiranja u menadžmentu, pomažući nam da prihvatimo činjenicu da su promene normalna pojava i predstavljaju šansu za banku.
-Samuel H. Armacost, generalni direktor Bank of America

Adižesova metodologija za upravljanje održivim ubrzanim rastom je najviše uticala na naš uspeh. Tokom deset godina rada sa Institutom mi smo prerasli od firme sa kapitalom od 261 miliona dolara u 1992. na firmu od 3.5 milijardi dolara u 2002. I postali jedna od najvećih korporacija na kontinentu.
-Ricardo B. Salinas, generalni direktor Grupo Salinas (Meksiko)

Adižes je Darvin evolucije korporacija.
-Monroe E. Price, dekan Benjamin N. Cardozo škole prava Yeshiva Univerziteta

SADRŽAJ
Izrazi zahvalnosti 5
Predgovor - Čuvajte pare, čuvajte ljude 7
Kako upravljati u vreme krize 13
Priroda promene i njene posledice 15
Značaj blagovremene reakcije 21
Zašto promene stvaraju probleme 25
Lek 32
Mere koje treba preduzeti tokom krize 43
Sinhronizacija četiri podsistema 50
Strukturalne promene 53
Nagrade, unutrašnje i spoljne 63
Šta može da pođe naopako? 72
Trebalo je da vidimo šta se sprema 76
"Društvo riblje krljušti" 79
Menjanje vrednosti, menjanje ponašanja 82
Rezime 84

PREDGOVOR

Čuvajte pare, čuvajte ljude
Poznavajući već petnaest godina i autora i izdavača, potvrđujem da su u pravu svi oni koji kažu da je dr Isak Adižes iskoristio krizu kao priliku da objavi novu knjigu. I ne vidim u tome ništa loše. I to se uklapa u teoriju, sa praktičnim posledicama, koju on već više od trideset godinama zastupa - desila se promena koja će za nekoga biti šansa, a neko će je doživeti kao problem.
Oni koji je doživljavaju kao šansu svesni su da će kriza dovesti do toga da slabi nestanu, a jaki još više uvećaju svoj tržišni udeo. Ma koliko će paradoksalno zvučati, ali u vremena širih društvenih kriza čak i oni koji krizu doživljavaju kao problem imaju izbor. Imaju priliku da biraju sa kakvim će se problemima susretati - jedan je da čekaju da im država pomogne, a drugi da sami probaju da se bore. Oni koji čekaju pomoć mogu joj se nadati ako su dovoljno veliki (a država bar ozbiljna ili oni ozbiljno bliski onima koji se doživljavaju kao država), ali će to samo biti injekcija protiv bolova, a ne i lek. Možda injekciju dobiju još koji put no moraju biti svesni da će poslednja injekcija biti ona koja će ih zauvek uspavati. Kompanijske eutanazije, srećom, nisu zabranjene. Oni koji će sami probati da se sa problemom bore, krenu li da ga rešavaju, imaju šansu samo ako rade na tome da iz krize izađu a ne da je prežive. Na kratko će preživeti oni koji se priključe samo na boce sa "finansijskim kiseonikom". Iz krize će izaći, siguran sam jači, oni koji uz sebe budu držali i još jednu bocu. Na njoj piše "integracioni kiseonik". Da pojasnim. Brinite i o vašim parama a isto tako brinite i o vašim ljudima. Da budem još jasniji. Iskoristite šansu da se rešite proizvoda, usluga, tržišta na kojima gubite, na koje ste navikli. I pažnju fokusirajte na one proizvode, usluge, tržišta od kojih danas živite, ne zanemarujući i one od kojih ćete živeti sutra. A ovo je isto tako divna prilika i da se "rešite" i ljudi na koje ste samo navikli, ali koji ne daju nikakav doprinos. I da brinete o onima koji danas najviše doprinose, čuvajući i negujući one koji će to činiti sutra. Kada god držim predavanja i puno reči i rečenica koristim da bih objasnio šta znači integrisati kompaniju znam da sam najbliži pojašnjenju kad međ beleškama slušalaca pročitam - "Integrisati ne znači biti dobar prema svima, integrisati znači misliti o celini." Rešite se beskorisnih proizvoda, usluga, tržišta, rešite se beskorisnih ljudi. Jer u protivnom i jedni i drugi će odvlačiti pažnju i energiju sa onih proizvoda, usluga, tržišta i ljudi koji tu pažnju i tu energiju zaslužuju.
Isak Adižes nam, svojim jednostavnim i jasnim jezikom, govori šta da radimo sada kad je oko nas velika svetska kriza, ali i šta nam je činiti upadnemo li u naše lokalne krize. I opet se prevashodno obraća menadžerima u preduzećima, ovlaš dotičući i pojedince, a još tiše, kad ga već nisu do sada čuli onako glasnog, ne odustajući, bojim se utopistički, onima koji vode države. Ma koliko naslov knjige bio aktuelan ove 2009. godine, njene poruke bi bile značajne i pre deset godina, kao što će to biti i za deset godina.

Boris Vukić, februar 2009