Marli i ja

Svi oni koji vole pse uživaće u dogodovštinama žutog labradora Marlija dok, sav srećan, teroriše domaćinstvo Groganovih. Za labradore se inače uglavnom smatra da su mirne ćudi i pouzdani. Ali evo nama Marlija, koji se ni po čemu ne uklapa u ovaj kalup. Bio je medeno, privrženo štene, a odrastao je u bučni parni valjak – skoro pedeset kilograma teškog labradora, ni sličnog ostalim psima. Proletao je kroz vrata, raskopavao zidove, balavio goste, krao ženski donji veš i jeo skoro sve što mu dopadne čeljusti, ne izuzimajući ni nameštaj i fini nakit. Pravio je haos i pri tom uvek osvajao srca. Bezuslovna ljubav, naučićete od Marlija, dolazi u raznim oblicima!
Knjigu je preveo Miroslav Pavlović.


„Džon Grogan razume da su putevi kojima ljudi i psi ponekad zajedno idu odraz nas i našeg sveta - naše ljudskosti, radosti i tuga, dobrih i loših strana života.“?
Džon Kac, autor knjiga GODINA PSA i PSI SA FARME BEDLAM
___________________
ODLOMCI IZ KNJIGE


U društvu plave krvi


Prvo što smo učinili kao zvanični vlasnici psa bilo je da se posvađamo. Počelo je dok smo se vraćali kući, a nastavilo se u čarkama i ispadima čitave nedelje. Nismo mogli da se dogovorimo kako ćemo nazvati psa sa rasprodaje. Dženi je odbacivala moje predloge, a i ja njene. Bitka je dostigla vrhunac jednog jutra pre nego što smo krenuli na posao.
„Čelsi?“, pitao sam. „To je tako žensko ime. Nijedan pravi muški pas ni mrtav se ne bi zvao Čelsi.“
„Kao da će on to znati“, rekla je Dženi.
„Hanter“, rekao sam. „Hanter je savršeno.“
„Hanter? Šališ se, je lda? Previše je muževno. Uostalom, ti u životu nisi išao u lov.“
Nije slutilo na dobro. Upravo sam skinuo rukavice. Dok se Dženi spremala za protivudar, na brzinu sam pokušao da vratim razgovor na pravu temu. „Šta fali imenu Lui?“
„Ništa ako radiš na pumpi za gorivo“, brecnula se.
„Hej! Pazi malo! Tako se moj deda zvao. Je ltreba da ga nazovemo po tvom dedi? Bravo, Bile!“
Dok smo se svađali, Dženi je odustno prišli kasetofonu i pustila kasetu. To je bila jedna od njenih bračnih borbenih strategija. Kad ne znaš šta da radiš, zagluši protivnika. Talasavi rege ritmovi Boba Marlija začuli su se iz zvučnika i odmah nas oboje umirili.
Pokojnog pevača s Jamajke otkrili smo tek kad smo se iz Mičigena preselili na južnu Floridu. U belačkoj zabiti Srednjeg zapada nismo imali drugog izbora osim Boba Segera i Džona Kugara Melenkampa. Ali ovde u uzburkanom etničkom bućkurišu južne Floride, muzika Boba Marlija, čak i deceniju posle njegove smrti bila je svuda. Slušali smo je na radiju u kolima dok smo se vozili niz Bulevar Biskejn. Slušali smo je dok smo pili kafe kubano u Maloj Havani i jeli piletinu na jamajkanski način po rupama u turobnim imigrantskim krajevima zapadno od Fort Loderdejla. Slušali smo je kad smo prvi put jeli pržene školjke na festivalu Bahama Gombaj u Kokonat Grouvu, delu Majamija, i kad smo na Ki Vestu kupovali havajske rukotvorine.
Što smo više istraživali, to smo se više zaljubljivali, što u južnu Floridu, što jedno u drugo. I činilo se da je u pozadini uvek bio Bob Marli. Bio je tu dok smo se pekli na plaži, dok smo prefarbavali sumornozelene zidove naše kuće, kad smo se u zoru budili zbog kreštanja divljih papagaja i kad smo vodili ljubav na prvom svetlu koje se probijalo kroz drveće ispred našeg prozora. Zaljubili smo se u njegovu muziku zbog nje same, ali i zbog onoga što je predstavljala - onaj trenutak u našem životu kada smo prestali da budemo dvoje i postali jedno. Bob Marli je bio pratnja našeg novog zajedničkog života na tom čudnom, egzotičnom, suludom mestu koje je bilo tako drugačije od svih mesta gde smo ikada živeli.
A sada se iz zvučnika začula naša pesma, omiljena zato što je bila neverovatno lepa i zato što smo je tako dobro azumli. Marlijev glas je ispunio sobu ponavljajući refren. „Da li je to ljubav što osećam?“ I baš u tom trenutku, savršeno sinhronizovano, kao da smo nedeljama vežbali, oboje smo viknuli: „Marli!“
„To je to!“, viknuh. „To mu je ime.“ Dženi se smeškala, što je bio dobar znak. Hteo sam da ga isprobam. „Marli, dođi!“ naredio sam. „Marli, sedi! Bravo, Marli!“
Dženi se priključila. „Pa ti si mali slatkiš, Marli!“
„Hej, mislim da valja“, rekao sam. Dženi se složila. Svađa je bila gotova. Smislili smo ime za naše štene.