Abhaja

„Abhaja“ Borislava Čičovačkog je neobičan i slojevit roman koji kroz ispovesti jedne duše, raspoređene u četiri različita života, istražuje čovekovu nemoć pred istorijskim okolnostima, strah, krivicu, nesnalaženje i potragu za izlazom iz sopstvenih ograničenja. Duša koja pripoveda prolazi kroz četiri reinkarnacije i u svakoj od njih suočava se sa svetom koji je surov, netolerantan i spreman da pojedinca kazni zbog njegovih uverenja, porekla, slabosti ili pokušaja da se izdigne iznad nametnutih pravila. Iako se epohe i društveni sistemi menjaju, iskušenja kojima je izložena ostaju začuđujuće slična, pa se njeno putovanje kroz različite živote pretvara u potragu za odgovorom na pitanje da li čovek može da prekine obrazac straha i poraza koji ga neprestano prati.

Prvi od tih života odvija se u Danskoj tokom krstaških ratova, u vremenu obeleženom verskim sukobima, nasiljem i nemilosrdnim društvenim okolnostima. Duša se već tada suočava sa svetom u kojem pojedinac teško može da pronađe sigurnost i slobodu. Istorija ovde nije samo pozadina događaja, već sila koja određuje granice ljudskog postojanja. Ideali, verovanja i pripadnost mogu postati razlog za progon, dok strah često nadvladava sposobnost čoveka da se suprotstavi okolnostima.

U sledećoj reinkarnaciji duša se pojavljuje u Jugoslaviji tokom obračuna sa Staljinom, ulazeći u potpuno drugačiji istorijski i politički ambijent. Iako su prošla stoleća, osnovni problem ostaje sličan: pojedinac pokušava da pronađe svoje mesto u sistemu u kojem ideologija i politička moć snažno određuju granice prihvatljivog ponašanja. Čičovački kroz ovu epizodu ponovo postavlja pitanje lične hrabrosti, straha i mogućnosti da se sačuva sopstveni identitet kada se čovek nađe pod pritiskom velikih društvenih i političkih sukoba.

Treći život vodi junaka u Njujork za vreme Makartijevih progona, kada sumnja i politička represija prodiru duboko u društveni život. Atmosfera straha, optuživanja i progona ponovo postaje prostor u kojem duša pokušava da preživi, ali ne uspeva da savlada sopstvenu nesigurnost. Time roman uspostavlja zanimljivu paralelu između istorijski udaljenih društava: bez obzira na razlike između srednjovekovne Evrope, socijalističke Jugoslavije i Sjedinjenih Američkih Država u periodu makartizma, mehanizmi straha i pritiska na pojedinca mogu imati iznenađujuće slične posledice.

Četvrta reinkarnacija smeštena je u savremenu Evropsku uniju, u vreme društvenih sukoba i osvetničkih dinamika povezanih sa pokretom Me Too. Time roman dolazi do savremenog trenutka i pokazuje da ni modernost, razvijene institucije i savremeni društveni standardi ne znače nužno da je čovek oslobođen straha, pritiska i kolektivnih osuda. Duša se ponovo nalazi pred okolnostima koje ne uspeva da razreši, kao da se istorija iznova ponavlja u drugačijem obliku.

Ono što povezuje sva četiri života jeste osećaj neuspeha. Nakon svakog postojanja duša izlazi kao gubitnik, suočena sa spoznajom da nije uspela da prevaziđe ono što joj se neprestano nametalo. Međutim, upravo ponavljanje istih prepreka predstavlja ključ za razumevanje romana. Reinkarnacije nisu samo četiri odvojene priče, već četiri pokušaja iste duše da nauči ono što prethodni život nije uspeo da je nauči. Promenom vremena, prostora i istorijskog konteksta menjaju se spoljašnje okolnosti, ali unutrašnji strahovi ostaju.

Zato je „Abhaja“ istovremeno roman o istoriji i roman o unutrašnjem životu. Veliki istorijski događaji posmatraju se iz perspektive pojedinca koji se u njima teško snalazi, dok se pitanje odgovornosti premešta sa same istorijske scene na čovekovu sposobnost da prepozna i prevaziđe sopstvene slabosti. Duša zato traži pomoć svog vodiča, pokušavajući da razume zašto joj se iste prepreke vraćaju iz života u život i postoji li mogućnost da se konačno prekine začarani krug straha.

Kroz spoj reinkarnacije, istorijskih epoha, društvenih sukoba i filozofskih pitanja, Borislav Čičovački gradi roman koji se može čitati na više nivoa. „Abhaja“ govori o istoriji, ali još više o čoveku koji kroz istoriju prolazi; govori o promenama društava, ali istovremeno pokazuje koliko se čovekovi unutrašnji problemi mogu sporo menjati. To je priča o potrazi za smislom, o ponavljanju životnih obrazaca i o potrebi da se, pre nego što bude moguće promeniti svet oko sebe, razume ono što čoveka iznutra sprečava da se sa njim izbori.