Atentat, s one strane patnje

Grafički roman koji opisuje atentat na Franca Ferdinanda, istorijski događaj koji je pokrenuo Prvi svetski rat.


Iz recenzije :

’’Sarajevski atentat

U Stanićevom kreativnom rezultatu mešaju se fikciona i dokumentaristička sredstva i upravo to smatram osobenošću njegovog postupka i u Radosavu i u Atentatu (Besna kobila, Zemun, 2015) koji je uradio prema sjajnom scenariju Gvida van Hengela, mladog holandskog istoričara koji je i u ovom grafičkom romanu i u svojoj istorijskoj knjizi Dani Gavrila Principa (objavljenoj u Holandiji) uspeo da izbegne zaplitanje u ideološku zamku i upadanje u ostrašćene rasprave oko naivno pojednostavljenog „ili/ili“ pitanja da li je Princip bio terorista ili borac za slobodu. Umesto toga, Van Hengel i Stanić su briljirali ispričavši priču iz ugla ljudske tragedije učesnika – pre, tokom i posle događaja – zahvativši intimni svet i tokove svesti zaverenika. Umesto politizacije, Atentat nam je dao egzistencijalizaciju. Uhvatio je svu unezverenost aktera događaja, polagano zagrevanje i zatim proključalost istorijskog trenutka, u kome učesnicima isprva mutno, pa sve ubrzanije i potom bolno prolazi kroz svest da se događa, da eksplodira – Istorija. Istorija koja, koliko god da pokušamo da je pravimo, jednako zapanjuje i melje nas same.

Radosavljeva svakodnevica o kojoj Stanić pripoveda na trenutke izgleda kao golgota pripadna nekom istorijskom periodu od koga smo udaljeni. Autorov voice over to samo naglašava: „Naravno, stvarnost je znatno surovija i da se ova knjiga bavi realizmom života, stranice bi bile poprskane krvlju i znojem.“ A istovremeno, Radosav je delimično san, s elementima fantazmagorije, prepun deformisanih oblika. To je deo autorskog postupka oneobičavanja u kome se istorija i svakodnevica dovode u kontrapunkt. Ono što iz naše sadašnjosti izgleda neverovatno, u drugom, ne mnogo udaljenom istorijskom trenutku je stvar svakodnevice. Okrutne životne okolnosti i njihovo psihološko procesovanje u svesti junaka, proza Radosavljevog života i njegovi snovi ukrštaju se do trenutaka brisanja granica među njima.

Osobina Stanićevog grafičkog stila je i njegov „švrakopis“, uključujući greške pri upisivanju i pokrivanja delova teksta crnim išaranim kvadratima. Greške se ne sakrivaju, one postaju deo ogoljavanja postupka. Grafički dizajn naglašava melanholični, emocionalni ton čitave priče. Magda Rućinska pak skreće pažnju na uticaje ekspresionističke i primitivne umetnosti na Stanića, što i sam autor u intervjuima naglašava. No, mračni pasaži lepote u Radosavu smenjuju se lirskim momentima. Uticaj Marka Šagala je vidljiv, mada najčešće prerušen u jedno mnogo grublje ruho, nalik onom u koje je Radosav sticajem poražavajuće nemaštine obučen nakon povratka iz vojske, a pre stupanja u službu u miliciji.

Stanić se ne priklanja niti jednoj od već dostupnih stripskih tradicija i tu tom pogledu njegov pristup je potpuno originalan u kreiranju svojih stripskih proza vizuelno izraženih, kako bi to Van Hengel rekao, upečatljivim, nemilosrdnim stilom. Reč je o integralnoj stripskoj naraciji, naravno, potpuno različitoj od sikls-kanifovske integralne naracije. Susretanje građe i sižea, načina na koji se pripoveda kod Stanića je fascinantno. Ekspresionistički crtački stil je jasno potekao iz njegovih studija slikarstva. Različitim, varirajućim stilom širokog raspona autor se kreće unutar svake od svojih knjiga stripova, dakle „nestilom“ koji je takav da je savršeno prepoznatljiv autorski rukopis Borisa Stanića. U Atentatu je možda najsistematičnije razvio puni raspon ove metodske „nedoslednosti“.’’

Ugledni kritičar stripa Zoran Đukanović