Čas nečasne istorije

Aleksandar G. Đurović rođen je 1958. u Sarajevu. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige Za nju od nas (1998), Prečista krasna (2002) i Srceplov kroz Mimovek (2004). Živi i radi u Beogradu.


Uđe moj Zijad u tramvaj, bio je duha dokaz, negde na Marijin Dvoru, kod muzeja i parka, i reče kondukteru, stari, je li na pokaz, dinari još su bili, nije bila marka. U našem gradu sve je vrteška bilo i varka. Kondukter, kao vinar iz podruma izvučen, klimanjem kao šarka preteću prisnost skrati, Zijad se osmehnu blago, kao učtiv i učen, iz džepa izvuče dinar i dinar u džep vrati. Tu, na Marijin Dvoru, kod parka i muzeja, ili kod „Radničkog” kina, Zijad je prosuo foru, rasadnik ideja, iz fabrike fakina. Rasli smo zajedno, Zijad, Srbi bi rekli, Zija, jarani, i on, i ja. Sarajevo to je gde se vidi ko je kad orkan ćarlija.
Fadile, nemoj, Fadile, ljubav je radnju radila, škiljili smo kroz rašlje u nju i njenog Fadila. Mesec poče da kašlje, ponoć je mirom gladila drvored stari, bujni, koga je mladost mladila. Fadile, nemoj, Fadile, deri, Fadile, deri, zvezde su asfalt kadile, žmirkali neboderi. Kada je sevnula praćka drugara jednog, Ise, jebaću vam mater, urlao je Fadil, na naše obrise: Grbavicom celom bežali smo, Zijo, od „Lava” do „Larise”.
Stadion „Želje”, Hrasno, tribine boje grao, gostuje „Zvezda”, jasno, zapad je proključao. Zvižduk i nebo puče, od zastava, od vike, Džaja, ma ko ga mari, igraju Osim i Pike. Semenke i somuni, i svuda šibicari, nutkaju vojnike. Okrećem glavu desno i levo prema Ziju, gde je, zašto ga nema, dlanovi drhtaj kriju. Htedoh da sečem vene kad videh, Zijo, to je, sav u belo-crvene, sjajne „Zvezdine” boje, obučen, vruć ko toster i hladan poput klade, noseći „Zvezdin” poster, u „Željin” zabran stade. Ovo samo budale, znalo se, mogu da rade. I to je samo njemu, hajvanu, moglo da dune, spreman da zaradi koju da ga babo ne kune, on je nosio kesu tarifom da je pune, zauzvrat nudeći sebe ko hoće da ga pljune. Dok smo jeli somune, dok smo praznili kasu, masa je stoka, jaro, jebeš ti ovu masu: tu mi istinu staru Zijad u oči sasu. Kafe „Jedanaest plavih”, bili smo u dnu sobe s pogledom na terasu.

...

Danas, kad sila trusi, kad vuku da bi svukli, kada je Rusija pukla, a i mi sa njom pukli, jadac me jedan musi i jedan probod mukli: zašto su ginuli Rusi i zašto su se tukli? Zašto su dobili rat, a onda, glat, ustukli? Anđele, ti si kinuo i đavo je posiveo: taj Rus je strašno ginuo, jer nije loše živeo. Anđele, ti si minuo i đavo se rasplinuo: taj Rus je bolje živeo i zato strašno ginuo. Mesec je zvezdu priveo, za obraščić uštinuo. I nisu samo Rusi, neznalica bleji, Uzbeci i Gruzini, Tatari i Jevreji; u Drugome ratu, da spreče drp i opelj, ginuli su mnogi narodi u blatu i Ukrajinac-Popelj.
Kada je kucnuo sat Popelj je trljao levicu, bio je spreman za rat kao čiča za devicu, navukao ih je Staljin, taj Veliki Brat, i jebao im kevicu. Bio je politički komesar lavova i miševa, armije plišanih meda i poderanih pliševa, Osmog mehanizovanog korpusa generala Rjabiševa. Jedine organizovane jedinice kožnih opasača i fiševa od Kijeva do Vinice. Sve ostalo se raspalo, zbog kenjaca i piševa, kao vrč od fine glinice. Bio je svedok dotura, bio je svedok donosa, besmislenih naredbi generala Kirponosa, bio je svedok poraza i laži što se protura, i pogaženog ponosa. I uspeo da sačuva, zbog toga lakše bar mi je, celinu svog kotačića iz razbijenog kotura, iz rasturene armije. Što vadim tu korpusiju i pričam vam o dusima, zato što volim Rusiju i što se divim Rusima. I što se ruska pobeda pripisuje, iz zlobe, da, i repatim i kusima.
Magla je vidik stegla a zrela raž je kisla, kada je krenuo korpus da gazi i da pegla drumom kod Pšemisla. Rat je uvek surov, ne vredi oblog Burov, samo tim je bitnik: u centru Bolhovitin, na desnoj strani Gurov, na levom krilu Sitnik. Sve momci, mulci, molci, svi redom komsomolci, landara im kitnik, što behu prva brana najezdi Germana, šačica i štitnik. Popelju, kitu-orki, što pamti poraz gorki, jajca su se stisla, bio je u tenku, trideset četvorki, na drumu kod Pšemisla. Video je rulju van razuma i smisla, štektali su šarci, ranjenici, žene, gomila se tisla, dečica i starci. Padali su ljudi, taktali tetejci, video je, muka, bežale su krave i ovnovi, blejci, bežali od zvuka. Bežali su nekud, ko stari Hebrejci, od bombi i štuka, među njima prvi crvenoarmejci haubičkog puka. Kad se ne zna kuda, kad panika kolje, kad se ne zna šta će, čekaju se muda što pune pištolje, a ne pune gaće.
Komesar se tada stopio sa stenom, čekaj, post vam babin, zgrabio je pušku, „zauer s prstenom”, lovački karabin. Skočio s mašine pripravan da gine, kuda ideš, keru, i sprašio metak u temeni cvetak prvom panikeru. Videći da vojska beži ražnim snopom, Bolhovitin, topom, viknuo je, Sitnik, udri ravnim rezom, udri mitraljezom. Snagom volje lude koja frku plevi, kontra dobroj vili, prenuo je ljude, okrenuše cevi, prođoše civili. Baš tada je fisla, ovde kod Pšemisla, raketa u dolju, i krenula mlada nemačka armada ka ražanom polju. Neka sila rula, ronda ili rojda, pusti ih, Golojda, haubice teške maskiraj u korov, i čekaj, Sidorov. Nemaca je bilo četr’i puta više, ali Rusi zbiše svoja čet’ri tenka stvorena za šorke, trideset četvorke. Čekao se glavni da zabije čavle, da mladići skoče, čekao se Popelj, sad, raspali, Pavle – i klanica poče. Vikao je glavni, kroz kupolu propet, zakoljite Nemca, i tu se četvorka pokazala opet da joj nema premca. Boris, Pavle, Ivan, i Stepan, bonvivan, što granate baca, tukli su se momci, do juče pitomci, Volođa i Aca. Tresli su se mravi ko sisata blonda, ko crkveni čaci, oklopom na oklop kad krenuše onda blesavi dečaci. Ko iskusne džombe, ludi preko mere, sve rame uz rame, bacili su bombe, trgli revolvere, povadili kame. Cerio se Nemac, oprobani lemac, ko mutav na brašno, hteli su mu prići blesavi mladići i ginuli strašno. Popelj, sleđen, glednu kroz optiku bednu propast očiglednu, kad iz šume desno, crven kao rubin, istrča Zarubin. Ura, ura, ura, ko lavina gura, surova i sura, divizija cela, s njima Bog ti budi, sve ozbiljni ljudi. I tako su Nemci, k’o duvansku svitku, ispušili bitku. A tatica Popelj, zbog pobede gromke, izgubio momke. Šaptao je tiho Volođi i Aci, blesavi dečaci, milovao plave zaleđene glave, izmenjen u faci. Čija je to sada nebrijana brada, reci, Pavle, čija, plakala je cela oklopna brigada, plakao sam i ja.