Neregistrovani korisnik, 02.12.2020 11:07

„Човек са пола срца“
-Срђан Стојиљковић“ -


„Iz svake nade
koju gajimo
po jedna zvezda nikne
i odmiče nedostižna pred nama.“

Стиховима Васке Попе започиње своју невероватну, дубоко перцептивну причу о емоцијама и релацијама старим колико и само човечанство – Срђан Стојиљковић. И не чуди што је баш ове стихове одабрао. Јер, заиста, из сваке наде коју гајимо, ничу наше жеље, сијају на небу које смо ми осликали, и остају нам недостижне, неухватљиве, као лик и тело жене, која је ту, са јунаком, уз њега, која се бори најбоље што зна и уме, али, ни то најбоље понекада, није довољно.
Живот захтева више, љубав има своја сопствена хтења, сопствене жеље које се често не поклапају са оним животним. Да, сви знамо дужности, морања, али, шта када се једног јутра пробудите попут јунака ове невероватне приче – Вука Грубанова и пожелите више.
Када са отварањем очију схватите да сте заиста тек прогледали, и да оно у чему се налазите, није живот у коме бисте желели да будете.
А године се нижу. У њима, имате довољно година да бисте били и довољно своји, али, шта када схватите да нисте. Да вас сви други имају, и држе везаним, нитима које су, само на први поглед невидљиве, али јаче од челичних ужади.
Посесивна мајка, захтевна партнерка, породични односи замршени, који се крећу од презира, до бескрајне љубави. А у центру тог усковитланог круга – наш јунак. Вук Грубанов. Човек који на прво читање може деловати себично, иритантно и хладно, са само наизглед, себичним жељама и прохтевима, али... Да ли су баш све жеље заиста себичне?
Или је том вечитом дечаку,који попут Петра Пана не жели да одрасте ипак потребно мало мира, слободе, да се преиспита, да схвати, и прихвати, да је и он само човек, притиснут између двеју жена, као између чекића и наковња.
Ово није само роман о неким јунацима, ово је прича о свима нама. О средњој генерацији, која се тражи, која лута, преиспитује се, тражи своје путеве, прелази своје границе, ово је прича о људима које срећемо свакога дана, о њиховим животима, трагањима, чежњама, скривеним жељама. О ономе што желимо, што су нам наметнули, што смо себи наметнули, и о ономе што још увек снажно куца у тој затвореној половини срца коју чувамо само за себе, да је не оскрнаве, да је не запрљају оним „што се мора“.
Фантеов Бандини, Апдајков Зека, и Стојиљковићев Вук Грубанов, су три модерна Прометеја окована на стени морања, али Прометеји који ће се, за разлику од оног митског ослободити, јер се ветрови не везују.

Neregistrovani korisnik, 02.12.2020 11:07

„Човек са пола срца“
-Срђан Стојиљковић“ -


„Iz svake nade
koju gajimo
po jedna zvezda nikne
i odmiče nedostižna pred nama.“

Стиховима Васке Попе започиње своју невероватну, дубоко перцептивну причу о емоцијама и релацијама старим колико и само човечанство – Срђан Стојиљковић. И не чуди што је баш ове стихове одабрао. Јер, заиста, из сваке наде коју гајимо, ничу наше жеље, сијају на небу које смо ми осликали, и остају нам недостижне, неухватљиве, као лик и тело жене, која је ту, са јунаком, уз њега, која се бори најбоље што зна и уме, али, ни то најбоље понекада, није довољно.
Живот захтева више, љубав има своја сопствена хтења, сопствене жеље које се често не поклапају са оним животним. Да, сви знамо дужности, морања, али, шта када се једног јутра пробудите попут јунака ове невероватне приче – Вука Грубанова и пожелите више.
Када са отварањем очију схватите да сте заиста тек прогледали, и да оно у чему се налазите, није живот у коме бисте желели да будете.
А године се нижу. У њима, имате довољно година да бисте били и довољно своји, али, шта када схватите да нисте. Да вас сви други имају, и држе везаним, нитима које су, само на први поглед невидљиве, али јаче од челичних ужади.
Посесивна мајка, захтевна партнерка, породични односи замршени, који се крећу од презира, до бескрајне љубави. А у центру тог усковитланог круга – наш јунак. Вук Грубанов. Човек који на прво читање може деловати себично, иритантно и хладно, са само наизглед, себичним жељама и прохтевима, али... Да ли су баш све жеље заиста себичне?
Или је том вечитом дечаку,који попут Петра Пана не жели да одрасте ипак потребно мало мира, слободе, да се преиспита, да схвати, и прихвати, да је и он само човек, притиснут између двеју жена, као између чекића и наковња.
Ово није само роман о неким јунацима, ово је прича о свима нама. О средњој генерацији, која се тражи, која лута, преиспитује се, тражи своје путеве, прелази своје границе, ово је прича о људима које срећемо свакога дана, о њиховим животима, трагањима, чежњама, скривеним жељама. О ономе што желимо, што су нам наметнули, што смо себи наметнули, и о ономе што још увек снажно куца у тој затвореној половини срца коју чувамо само за себе, да је не оскрнаве, да је не запрљају оним „што се мора“.
Фантеов Бандини, Апдајков Зека, и Стојиљковићев Вук Грубанов, су три модерна Прометеја окована на стени морања, али Прометеји који ће се, за разлику од оног митског ослободити, јер се ветрови не везују.