Duboko u sebi

„Duboko u sebi“ Keićira Hirana je slojevit i misaon roman koji kroz intimnu porodičnu priču, elemente bliske budućnosti i filozofsko promišljanje otvara pitanja o identitetu, sećanju, smrti i prirodi ljudskog „Ja“. Polazeći od mogućnosti da tehnologija sačuva glas, izgled, navike i uspomene preminule osobe i od njih stvori njenu virtuelnu verziju, Hirano ne istražuje prvenstveno tehnološki napredak, već ono mnogo teže pitanje: da li se čovek zaista može sačuvati ako se sačuvaju svi tragovi njegovog postojanja? Ako virtuelni avatar govori poput određene osobe, ponaša se kao ona i poseduje njena sećanja, da li je to i dalje samo digitalna kopija ili u njemu možemo prepoznati nešto od čoveka koji je nekada postojao?

Radnja romana smeštena je u Japan bliske budućnosti, u svet u kojem virtuelne figure preminulih više nisu samo zamisao, već tehnološka mogućnost. U središtu priče nalazi se potraga povezana sa preminulom majkom, ali se ono što na početku izgleda kao pokušaj da se razotkrije njena prošlost i razume njena poslednja odluka postepeno pretvara u mnogo širu potragu. Glavni junak kroz razgovore sa ljudima koji su je poznavali otkriva različita lica iste osobe i suočava se sa činjenicom da nijedno od tih viđenja ne mora biti potpuno ili konačno. Majka kakvu je poznavao on nije nužno ista osoba kakvu su poznavali njeni prijatelji, saradnici ili drugi ljudi iz njenog života. Svaki odnos otkriva drugu stranu njenog karaktera.

Upravo iz tog iskustva razvija se jedno od najvažnijih filozofskih pitanja romana: postoji li u čoveku jedno jedino, nepromenljivo i autentično „Ja“? Hirano kroz koncept „dividualizma“ preispituje tradicionalnu predstavu o identitetu kao jedinstvenoj celini. Čovek se u različitim odnosima ponaša drugačije, pokazuje različite osobine i gradi različite verzije sebe, ali to ne znači da je neka od njih nužno lažna. Naprotiv, sve te ličnosti mogu biti autentični delovi istog čoveka. Na taj način roman postavlja zanimljivu mogućnost da naša ličnost nije nešto potpuno zatvoreno i nepromenljivo, već da nastaje i postoji kroz odnose koje ostvarujemo sa drugima.

Tehnologija je zato u „Duboko u sebi“ mnogo više od sredstva za stvaranje futurističke atmosfere. Virtuelni likovi, avatari i digitalno sačuvana sećanja služe kao ogledalo u kojem savremeni čovek može da pogleda sopstveni odnos prema identitetu i uspomenama. Ako danas već ostavljamo ogroman broj digitalnih tragova, fotografija, snimaka, poruka i zapisa, pitanje koje roman postavlja postaje sve bliže stvarnosti: koliko tih tragova je potrebno da bismo poverovali da poznajemo nekoga? I može li skup podataka, uspomena i ponašanja ikada predstavljati celokupnu osobu?

Hirano pritom ne ostaje samo na odnosu čoveka i tehnologije. „Duboko u sebi“ je roman o ljubavi, gubitku i nemogućnosti da drugu osobu ikada upoznamo do kraja. Smrt u njegovoj priči ne predstavlja samo kraj života već i granicu našeg razumevanja onih koje smo voleli. Kada nekoga izgubimo, ostajemo sa uspomenama i sopstvenom slikom te osobe, ali tek susret sa sećanjima drugih može pokazati koliko je ta slika bila nepotpuna. Potraga za majkom tako postaje potraga za onim što se nalazi iza svih uloga, sećanja i predstava koje drugi imaju o nama.

Roman istovremeno otvara čitav niz etičkih i društvenih pitanja. Ljubav i usamljenost, sloboda izbora, eutanazija, odnos prema smrti, nejednakost, bogatstvo i siromaštvo dobijaju novo značenje u društvu u kojem tehnološke mogućnosti menjaju granice ljudskog iskustva. Iako je budućnost koju Hirano opisuje dovoljno drugačija da deluje kao naučna fantastika, problemi njegovih junaka duboko pripadaju sadašnjem trenutku. Influenceri, virtuelni identiteti, digitalne reprezentacije i sve savršenije tehnološke kopije ljudi već postoje, pa roman postaje i upozorenje i poziv na razmišljanje o tome šta se događa sa našom predstavom o čoveku kada granica između stvarnog i digitalnog postaje sve tanja.

Posebna vrednost knjige jeste u tome što filozofska pitanja nikada nisu odvojena od priče. Hirano ne nudi jednostavne odgovore niti pokušava da čitaocu nametne jednu konačnu definiciju identiteta. Umesto toga, kroz potragu glavnog junaka omogućava mu da zajedno sa njim preispituje ono što obično prihvatamo kao samorazumljivo. Da li smo isti ljudi u svim svojim odnosima? Da li nas više određuje ono što mislimo da jesmo ili način na koji nas drugi doživljavaju? Možemo li zaista razumeti čoveka koji nam je najbliži? I, konačno, ako tehnologija jednog dana bude mogla da reprodukuje gotovo sve što znamo o nekoj osobi, da li će ono najvažnije ipak ostati izvan njenog domašaja?

„Duboko u sebi“ zbog toga funkcioniše istovremeno kao porodični, psihološki, filozofski i savremeni roman sa elementima naučne fantastike. Njegova futuristička postavka nije cilj sama po sebi, već način da se izoštre pitanja koja se tiču svakog čoveka. Keićiro Hirano koristi mogućnosti budućnosti da bi govorio o problemima sadašnjosti i podsetio da je čovek mnogo složeniji od bilo koje slike koju o sebi ostavlja. Ovo je roman za čitaoce koji vole književnost koja ne završava poslednjom stranicom, već nastavlja da postavlja pitanja i nakon čitanja.

Kao jedno od zrelijih ostvarenja Keićira Hirana, „Duboko u sebi“ spaja intimnu priču o gubitku sa širokim promišljanjem o tome šta znači biti čovek u vremenu ubrzanog tehnološkog razvoja. To je knjiga o ljudima koje mislimo da poznajemo, o verzijama sebe koje pokazujemo različitim ljudima, o potrebi da razumemo one koje smo izgubili i o granici iza koje čak ni najnaprednija tehnologija možda neće moći da prodre. Keićiro Hirano