Huškanje na mir

Reč urenika:

U istoriji oružanih sukoba,koji na ovaj ili onaj način u suštini čine istoriju ljudske civilizacije,malo je sličnih ratu na tlu bivše Jugoslavije. Za ono što se u praskozorje trećeg milenijuma posle Hrista dešavalo između do tada "bratskih republika" teško je,gotovo nemoguće, pronaći ne samo pravo objašnjenje nego čak i pravi naziv. Jedni su dokazivali da se radi o klasičnom ratnom sukobu između više sukobljenih strana, drugi da je u pitanju agresija jednog hegemona na odbegle potčinjene države, treći da je to građanski rat, koji se po pravilu vodi bez pravila i princima, četvrti da se pretežno radi o spontanim oružanim sukobima neorganizovanih grupa bez komandne strukture, peti da se samo sitni lokalni pioni kolju međusobno za račun velikih sila u sklopu prekomponovanja sveta... Jedni su tvrdili da to ratuju nacionalne i nacionalističke elite zaokružujući granice nacionalnih korpusa, drugi da se radi o krvavoj borbi za ekonomske resurse i geografsko bogatstvo, treći da se radi o najobičnijem osvajanju i odbrani teritorija...
U tom kontekstu, izrazita većina raznih hroničara i analitičara, ili onih koji su se takvima samo predstavljali, po novinama i televizijama igrali su se velikim ofanzivama, desetinama i stotinama hiljada mrtvih, obogaljenih i obeskućenih, egzodusima i konvojima mučenika, brojali su masakre i žrtve posejane noževima, rafalima i bombama neke od brojnih protivničkih strana, samouprežući se u interese kojekakvih "patriota", samozvanih komandosa ili vlasnika samo njima vidljivih nacionalnih ciljeva.
Na svim zakrvljenim stranama, i na srpskoj, naravno, teško je bilo pronaći tumača zbivanja na ratištima i po manje javnim klanicama i mučilištima, koji nije bio šraf neke od propagandnih mašinerija ili ratnoprofiterskih latifundija, pa se stoga malo kome moglo ili smelo verovati. Pokazalo se na kraju da je među svim žrtvama uzajamnog pokolja i stradanja najviše baš onih koji su najviše, bezuslovno verovali svojim ratnim vođama i zastupnicima viših interesa.
Iako se i u medijskom ratu, možda i više nego u pravom, računalo na topovsko meso iz bezličnih i dezorijentisanih narodnih masa, bilo je za očekivati da patnja i bol običnog, malog čoveka, izgubljenog između kuršuma, noževa, silnika i provokatora sa raznih strana, bude oslonac za promišljanje ciljeva ii smisla rata. Ipak, to se nije dogodilo. Sve živo, sve što je bilo vredno i obećavajuće, u tom ratu je obesmišljeno do granica primitivnog oblika života. Tamo gde je ubijanje postajalo zabava, a šutiranje ljudskih lobanja sport, nije ni moglo biti drugačije.
Na stranama koje slede pokazaće se da je Srpska reč, prolazeći kroz to čistilište, bila na istorijski, politički, profesionalno, moralno i ljudski - pravoj strani. Ovaj skroman izbor iz neuporedivo obimnijeg "ratnog opusa" Srpske reči obuhvata tekstove raznih žanrova i profila (analize, intervjue, reportaže, izveštaje, izjave, pisma) objavljene u ovom listu od prvih oružanih incidenata i čarki na tlu bivše Jugoslavije, početkom devedesetih, do potpisivanja Dejtonskog sporazuma krajem 1995. godine, pisma Vuka Draškovića predsedniku Haškog tribunala Antoniju Kasezeu 1996. godine, te nekih tekstova koji su svedočili o teškom, ali definitivnom gašenju ratnog požara.
(Po)ratna tematika je u Srpskoj reči, u ne manjem obimu, bila prisutna i nakon što su utihnuli topovi, ali kasnija zbivanja (smirivanje situacije u BiH i Hrvatskoj, istočna Slavonija, Prevlaka, Brčko, intezivan rad Haškog tribunala), zbog bitno promenjenih, mirnodopskih okolnosti posle Dejtona, nisu deo ovog izbora.
Glavni kriterij za odabir tekstova bio je njihova opšteljudska dimenzija, koja, za razliku od velikih državnih, nacionalnih, partijskih, pojedinačnih ili ličnih priča, uvek nadživi vreme u kojem nastaje. Bezbrojne likove i događaje razvejao je ratni vihor, pa je gotovo sigurno da mnoge od njih čitalac neće naći ni u ovoj knjizi, ali to ne znači da su izgubljeni ili zaboravljeni, nego da, možda, njihova veličina nadilazi skromnost ovog izbora.