Istorija najvaznijih evropskih prikljucenija 1823g

Georgije Magarasevic Istorija najvaznijih politickih evropskih prikljucenija od Beckog mira 1809 do 1821g
stampano u Becu 1823g
prekoriceno
338 strana
osim fleka od starosti hartije veoma dobro ocuvano
spisak pretplatnika 9prenumeranti) na kraju knjige


Biografija
Rođen je od oca Lazara, sveštenika, i majke Jovanke Magarašević.[2] Osnovnu školu je završio u Adaševcima, gimnaziju u Sremskim Karlovcima a filozofiju u Pešti. Nakon tog je učio bogosloviju u Sremskim Karlovcima i tu je 1813. godine postao privremeni profesor na gimnaziji a 1817. godine je prešao u Novi Sad. U novosadskoj gimnaziji je predavao do smrti,[1][3] predmet „krasnorečje”.

Magarašević je bio književnik koji se nije bavio beletristikom i imao je smisao da zabeleži sve što je imalo značaja za istoriju Srba i ima karakter kulturno-istorijskog dokumenta. Preveo je i kompletirao knjige: „Nove istorijočeske pamjatodostojnosti života Napoleona Bonaparte“ (1822), „Istorija najvažnii politični Evropejski priključenija otvijenskoga mira“ (1823). 1831. godine, posle njegove smrti, izdala je Matica srpska njegovu „Kratku vsemirnu istoriju“ i dr. No njegova je najveće zasluga što je 1825. godine u Budimu pokrenuo Serbsku Letopis.[1] Već krajem 1825. godine su nastale teškoće sa štampanjem, a da bi se Letopis održao osnovana je Matica srpska 4. februara 1826. Tako je Magarašević svojim Letopisom izazvao osnivanje Matice srpske.

Magarašević je u svom književnom poslu bio je marljiv, savestan i napredan, odan nauci i njenom napretku. Bio je retko živa duha i humani čovek, čak i po pogledu na jezik i tako je branio i preporučivao narodni jezik, kao uslov za ulazak Srba u zajednicu prosvećenih naroda. O srpskom jeziku pisao je ovako: Sveštenstvo i mnogi drugi koji se s naukom u Srbiji zanimaju jesu tog čudnovatog mnenija, da njihov otačestveni jezik, kojim ježednevno govore, nije ništa drugo, već Kirilovog crkvenog jezika preobraženi, s turskim rečima sa svim pokvareni dijalekt, koji bi trebalo ostaviti po pravdi pastirima i prostacima. Ovo se predrasuđenje osniva koje na nedostatočnom poznanju oba ova dijalekta, staro-slavenskog i srpskog, koje pak na konečnom nevežestvu toga što mrtvi i živi jezici mogu biti i šta treba da budu.[4] Kad bi mnogi narodi izobraženog sveta, kojima je literataura sada u najboljem cvetu, imali ovako bogatorečivi, mnogoobrazni i blagorodni jezik, koji se savijati daje, kao što je ovaj na koji se toliko viče, pastirski pod južnim nebom južno blagoglasni srpski jezik![4]

Magarašević se ženio dva puta. Prvi put krajem 1818. ili početkom 1819. godine izvesnom Sofijom, koja je bila rodom iz Temišvara.[1]

Magarašević se po drugi put oženio 1828. godine sa Katarinom, sa kojom nije imao dece.[1] Umro je o Bogojavljenju 1830. godine u Novom Sadu.[5

Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine.