Izazov dvojnosti

Privilegovani smo lepotom različitosti. Darovani smo iskustvom ’drugačijosti’. Život koji nas okružuje podseća na svakom koraku – raznolikost (pojavnih) stvari jedan je od osnovnih zakona Prirode, a bogatstvo takve različitosti – osnova je svakom napretku. Sa druge strane stoji ‘jednoobrazno’, ‘identično’ – koje je takođe poželjno u svojoj skladnoj homogenosti, ali, takvu harmoniju karakteriše statičnost i ‘sterilnost’. U njoj nema kretanja (jer nema onog ‘drugačijeg’ koje bi se izdvojilo i zatalasalo mirnu identičnost; nema ‘pobune’, nema želje za promenom stanja, niti njegovog prevazilaženja). Takvo grupisanje ’istog’ ne može stvoriti ništa novo, ni drugačije. Samo kombinovanje različitosti dovodi do ’novog’. I zato, ako je naš cilj uvek usmeren ka napretku, zaključak će se sam nametnuti. Ipak, u međuvremenu – težnja ka harmonizaciji (svega) mora se poštovati i ciljano ostvarivati.

Za mnoge, ova tema je isuviše komplikovana, neuhvatljiva pri svakom koraku da se precizno iznese i odredi. Reklo bi se – prava filozofska enigma. Drugi je, međutim, vide kao prostu životnu/prirodnu činjenicu koja sledi sopstvene zakone. Kakogod posmatrano, u odnosu na nju – ljudi pokazuju šaroliku različitost u mišljenju i stavovima. Da li je to dobro? Za neke da, za druge opet ne. Činjenica je da se ljudi ne mogu složiti čak ni oko toga da li im je drago što imaju toliko izbora! Jer, šire gledano, različiti narodi u različitim vremenima (a ljudska istorija je duga) različito su tumačili ’drugačijost’ i mogućnost izbora. Nekada je ona bila poželjna, nekada ne; nekada je značila ograničenje, a nekad slobodu. Mada, najčešće, predstavljala je oboje! Već shodno potrebama i prilikama. Manipulacije najšire vrste omogućile su da ovaj ’fenomen’, ova ’refleksija Prirode’ postane nestabilan pojam; ’korisna činjenica’ koja je domišljatima pružala obilje mogućnosti. Ljudi su je prilagođavali sebi kad god su to mogli i kako god su to znali. Poput drugih ’Velikih istina’ i ova je, čini se, izgubila svoju autonomiju i pala pod ’ljudsko uređenje’, zajedno sa svim onim što je to moglo da podrazumeva, a što je svojevremeno Niče smestio u tri reči: ‘‘ljudsko, suviše ljudsko’‘.

No, zaustavimo se ovde. Ipak nije sve unapred izgubljeno, bar kako se na prvi opis čini. Do konačne degradacije neke istine, pojma, ideje ili smisla, ipak je dug put. Korisno je ’primiti’ ovakve napomene i upozorenja, ali je ipak razumnije biti praktičan i celoj ovoj priči pristupiti ‘sveže’ – prodrmati je na jedan zdraviji način! Pri tome imati na umu da tema o različitosti nije nešto što nam je daleko za promišljanje, već naprotiv, čak isuviše bliska, jer ne smemo izgubiti iz vida da mi predstavljamo tu različitost! Isto tako, važno je usmeriti našu pažnju na samom početku i na to da različitost (sama po sebi) predstavlja i pravo da se bude! Pri tome mislim na pravo/slobodu da se bude različit, drugačiji, svoj na svoj način. To je uvek bila privilegija i odlika onih najhrabrijih među nama. Zato osećam dužnost prema sebi; vama; svojoj deci, da s poštovanjem pristupim razmatranju jedne ovako istovremeno i složene i jednostavne teme; da je ne vrednujem i ne ’bojim’ svojim bojama, već da pružim svima nama radost zajedničkog putovanja; da pokušam da predočim bar delić onoga što ova raskošna tema nudi kao mogućnost; da zajednički pratimo tokove ljudske misli i pokušamo da shvatimo one drugačije od naših; da ’orijentišemo sebe’ u svemu tome, da se ’budimo’, prepoznajemo i otkrivamo; da se preispitujemo, upoređujemo, učimo; da shvatimo šta nas to spaja, a šta razdvaja; da postanemo svesni ne samo naših različitosti, već i naših suprotnosti; da ih prihvatimo i integrišemo – da s ponosom, nakon svega, možemo nositi epitet Velikog Čoveka! Jer nas samo naša sposobnost da razumemo čini čovekom, dok nas naša slobodana volja da različitosti razumemo i prihvatimo – čini dobrim čovekom!