Komentar Zakonika o krivičnom postupku

Sa obrascima za praktičnu primenu, sudskom praksom i registrom pojmova.

Reč izdavača:

’’U skladu sa poslednjim izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 35 od 21.05.2019.), priredili smo NOVO – ČETVRTO IZDANJE KOMENTARA sledeće sadržine:

1. KOMENTAR POTPUNOG TEKSTA ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU uključujući i poslednje izmene i dopune iz 2019. godine ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 i 35/2019);

2. INOVIRANU SUDSKU PRAKSU uz odgovarajući član zakona;

3. REGISTAR POJMOVA (dopunjen i izmenjen u skladu sa poslednjim promenama zakonika);

4. MODELE 92 OBRASCA za praktičnu primenu ZKP-a (primere rešenja, naredbi, potvrda, zapisnika, predloga, rešenja, poziva, sporazuma, presuda, zahteva ...).’’

UVOD

Ustavno uporište krivično-procesne legislative sadržano je u:
- članu 27. stav 1. Ustava Republike Srbije ( kojim je utvrđeno da svako ima
pravo na ličnu slobodu, te da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u
postupku koji su predviđeni zakonom );
- članu 28. Ustava, koji određuje postupanje sa licem lišenim slobode;
- članu 29. Ustava, koji predviđa dopunska prava u slučaju lišenja slobode
bez odluke suda;
- ustavnim odredbama iz čl. 30. i čl. 31., kojima se normiraju ograničenja
slobode pritvorom i trajanje pritvora;
- članu 32. Ustava, kojim je uspostavljeno pravo na pravično suđenje dok su
narednim predviđena posebna prava okrivljenog;
- članovima 34. i 35. Ustava, kojima su utvrđeni pravna sigurnost u kaznenom
pravu i pravo na rehabilitaciju i naknadu štete,;
- konačno, članom 97. tačka 2., utvrđeno je da Republika Srbija uređuje i
obezbeđuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, kao i postupak pred sudovima i drugim državnim organima.
Pri tome, Ustav Republike Srbije sadrži i odredbe iz člana 194. stav 1., 3. i
5., kojima je izričito utvrđeno da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven, da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici moraju biti saglasni sa Ustavom te da ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim
ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava.
Ozbiljnije zahvatanje u krivično-procesni domen moglo bi se vezati za
period posle donošenja Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ",
br.70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07), kada
je donet novi Ustav Republike, Krivični zakonik ("Službeni glasnik RS", br.
85/05) i ratifikovan jedan broj međunarodnih konvencija i ugovora koji se odnosi na krivični postupak. Sve to uslovilo je neophodnost izmena i dopuna tada
važećeg Zakonika o krivičnom postupku, a radi stvaranja uslova za njegovu primenu u jedinstvenom pravnom poretku.
Kasnije je usvojen i jedan broj najnužnijih nzmena n dopuna koje nisu posledica usklađivanja, već su, prema mnšljenju stručne javnostn i uspostavljenoj
sudskoj praksi, bile neophodne za stvaranje uslova za efnkasnnju i celishodnnju primenu zakonika u praksi. Istovremeno, nakon donošenja i posebnog Zakona
o maloletnim učiniocnma krivičnih dela n krivičnopravnoj zaštigi maloletnih lica ("Službeni glasiik RS", 85/05), nastala je potreba i za određenim
pravno-tehiičkim izmenama u tom smislu.
U maju 2006. godine donet je novi Zakonik o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS", br.46/06), koji je između ostalog predvideo da se vođenje
krivične istrage poveri javnom tužnlaštvu i policiji, umesto nstražnom sudiji. Članom 550. navedenog Zakonika predviđeno je bilo da će se primenjivati
od 01.06.2007. godine, ali je naknadno rok produžen na 31.12.2010. godine. Ovo
Je oorazloženo nepostojanjem kadrovskih, tehničkih, finansijskih i drugih
uslova za sprovođenje zakonika u praksi. Otuda je Zakonik iz 2006. godine stavljen van snage, imajući u vidu da je u međuvremenu formirana stručna grupa sa zadatkom da izradi predlog novog teksta Zakonika o krivičnom postupku, u kome će biti formiran model tužilačke tj. stranačke istrage, a nedostaci Zakonika iz 2006. godine otklonjeni.
Svaki zakonik o krivičnom postupku uvek je jedan od ključnih akata zakonodavne vlasti konkretne države. Stepen realizacije najvredniJ’ih ljudskih
prava i sloboda zapisanih u međunarodnim aktima bitno su određeni upravo
principima sadržanim u njemu i normama koje ga razrađuju. Na drugoj strani,
stepen i brzina otkrivanja izvršenih krivičnih dela i njihovih učinilaca u
najvećoj mogućoj meri zavise od njegovih rešenja, a stepen efikasnosti i delotvornosti u njegovom sprovođenju značajan su preventivni faktor kriminaliteta. Konačno, primena materijalno-krivičnog prava u direktnoj je srazmeri sa
efektima propisanih procesnih rešenja.
Cnljevi krivično-procesne legislative su višestruki: zaštita građana od
neosnovanog pokretanja i vođenja krivičnog postupka; potpuno razjašnjenje činjenica i okolnosti u vezi izvršenih krivičnih dela, uz obezbeđenje zaštite osnovnih prava okrivljenih u postupku a uz tendenciju uspostavljanja kvalitetnog odnosa između izrečene sankcije i učinjenog dela; obezbeđenje uslova da svi učinioci
krivičih dela za njihovo izvršenje budu i kažnjeni radi zaštite javnih i privatnih interesa, kao zaštitnih objekata krivičnog zakonodavstva, kao i zbog preventivnog delovanja.
Na drugoj strani, status. ovlašćenja i dužnosti dodeljeni učesnicima u postupku moraju obezbediti ostvarenje svih međunarodnih principa i najbolje uporedne prakse, prilagođene domaćem sistemu i tradiciji. Nezavisnost, nepristrasnost, stručnost i ekonomičnost (ne na štetu ključnih vrednosti) osnovni su
principi postupanja sudova u postupku.
Sistemom izmena i dopuna zakonskih tekstova ("Službeni glasnik RS", br. 72
oo 28.09.2011,101 od 30.12.2011, 121 od 24.12.2012, 32 od 8.04.2013, 45 od 22.05.2013, 55 oo 23.05.2014. godine) u aktuelnom trenutku definisana je uloga javnog tužioca, koji dobija značajniju ulogu u postupku i veća ovlašćenja u gonjenju učinilaca krivičnih dela nego ranije. To podrazumeva i njegovu pojačanu odgovornost u svim fazama postupka. Zakonodavac je, s tim u vezi, morao predvideti odgovarajući mehanizam za obezbeđenje samostalnog statusa javnih tužilaca u gonjenju i prikupljanju neophodnih dokaza a istovremeno obezbediti i ravnopravnost okrivljenog u postupku.
Dakle, danas bi se moralo govoriti o učvršćenoj tužilačkoj istrazi i stranačkom postupku, zasnovanom na načelu raspravnosti. Sud ne izvodi dokaze po
službenoj dužnosti, već je teret dokazivanja optužbe na tužiocu, uz mogućnost izvođenja dokaza na predlog stranaka. Ipak, očuvan je i kapacitet suda on može tražiti od stranke da predloži dopunske dokaze ili izuzetno i sam narediti da se
takvi dokazi izvedu (ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni i
ako je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio).
Predmet dokazivanja fokusiran je na činjenice koje predstavljaju obeležje
krivičnog dela ili od kojih zavisi primena neke druge odredbe krivičnog zakona.
To su i čin.enice od kojih zavisi primena odredaba krivičnog postupka. Granica
u odnosu na činjenice koje su predmet dokazivanja uspostavljena je tako da se ne dokazuju činjenice koje sud smatra opštepoznatim, u dovoljnoj meri raspravljenim
ili ih okrivljeni priznaje, tako da ne zahtevaju dalje dokazivanje odn. o tim činjenicama postoji saglasnost stranaka, koja nije u suprotnosti sa drugim dokazima.
Odbrani je omogućeno da u toku istrage sama prikuplja dokaze i materijal u
svoju korist, što je direktan rezultat drugačije raspodele odgovornosti za dokazivanje činjenica u postupku i prisutnog nastojanja da se obezbedi jednakost raspoloživih sredstava između javnog tužioca i okrivljenog. Odbrana dolazi do dokaza i materijala samo uz pristanak lica od koga se pribavljaju, dok su na drugoj strani za prikupljanje dokaza posredstvom dokaznih radnji nadležni samo državni organi tj. javni tužilac i sud. Uvođenje tzv. paralelne istrage, koja redovno vodi do različite ocene istih dokaza i do uvećanja troškova, zakonodavac pokušava
da izbegne tako što precizira procesni značaj pisanih izjava i obaveštenja do
kojih je odbrana došla. Oni se mogu koristiti samo kao pomoćni materijal od
strane okrivljenog i njegovog branioca u toku ispitivanja svedoka ili provere verodostojnosti njegovog iskaza tj. kao osnov za odlučivanje o ispitivanju određenog
lica kao svedoka od strane javnog tužioca ili suda. Odbrana ima kapacitet predlaganja javnom tužiocu (koji rukovodi istragom) da preduzme konkretnu dokaznu
radnju, ukoliko se njenim izvođenjem može doći do određenog dokaza. U slučaju
prihvatanja dokaznog predloga odbrane od strane javnog tužioca ili ako to. na
predlog odbrane, naloži sudija za predhodni postupak, tada se do dokaza u korist
odbrane došlo na zakonit način.
Ipak, i danas i u teoriji i u praksi postoje mišljenja da su aktivnosti odbrane na planu prikupljanja dokaza svojevrsna negacija prezumpcije nevinosti.
Mnogi, naime, smatraju da je pozicija okrivljenog izmenjena, jer on, umesto da njegova krivica bude dokumentovana dokazima optužbe, sada mora prikupljati materijal, dokazujući svoju nevinost.
Ocena dokaza i utvrđivanje činjenica predstavlja jedno od ključnih pitanja
u vezi sa dokaznim materijalom, pa se sudske odluke mogu zasnivati samo na dokazima koji po sebi ili prema načinu pribavljanja nisu u suprotnosti sa Ustavom, zakonima, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim
međunarodnim ugovorima. U slučaju sumnje suda u vezi činjenica od kojih zavisi vođenje krivičnog postupka, postojanje obeležja krivičnog dela ili primena
neke druge odredbe krivičnog zakona.
Koncepcija postupka koji se primenjuje trasira i procesne uloge pojedinih
subjekata. Deo toga odnosi se na sud, posebno na poziciju sudije za prethodni postupak, koji je, u predistražnom postupku i istrazi, garant zaštite osnovnih sloboda i prava. Isto tako, definisana je i nadležnost sudije za izvršenje krivnih sankcija, u koju spada odlučivanje u postupku njihovog izvršenja. Za krnvična
dela, za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora u trajanju do osam godina, određena je nadležnost sudije pojedinca.