• Srbija
  • English
  • +381 (0)11 3463 072
  • +381 (0)60 3463 072
  • Ljudi jači od vremena i sudbine
    Ljudi jači od vremena i sudbine

    Ljudi jači od vremena i sudbine

    Iz Pogovora:

    Dušan Kokotović – na koricama svoje knjige ’’Ljudi jači od vremena i sudbine’’ potpisan kao Dušan Jaglikin – nepoznat je pisac. Kao i mnogih drugih, ni njega nema u „Književnoj topografiji Beograda“, izdatoj pre nekoliko godina ne bi li se ovekovečio kulturni genocid nad srpskim narodom. U tom zamašnom i luksuznom tomu istina ima i komunističkih kvaziveličina i mladih uzurpatora, i oktroisanih urednika i književnih kritičara – uvrštenih više zbog političke i podaničke podobnosti nego zbog dobrog i značajnog pisanja.

    No Jaglikin, na sopstvenu štetu i našu žalost, podoban izgleda ne beše: visok, temeljan, oštrih crta, kratke kose – kada su se nosile bitls frizure – podrugljivo je gledao po redakciji Studenta i ponajviše ćutao. Tadašnji glavni urednik, a današnji ambasador već ukinute Jugoslavije u Češkoj, uzvraćao mu je blagonaklonim podsmehom. Ostali urednici, te 1968. navodno prevratničke godine, bili su međusobno i u glavnome slični: jedan budući dobitnik svih Brozovih i postbrozovih književnih nagrada, član svih književnih žirija i udbaš od osnovne škole, jedan budući lekar, autor knjige o svom putu od blatnjave, kosovskometohijske kolibe do zvezda, jedan umišljeni srpski Tolstojevski, jedan budući autor jednog jedinog filma i jedne televizijske poruge bosanskim Srbima u ratu 1992-1995, jedan sin Brozovog generala, te budući pozorišni i kulturni enfant terrible i perjanica JULA, jedan pisac bez dela ali budući šef srpskog PENA i urednik Književnih novina, potom ambasador u Kanadi i još neki, takođe mladi i perspektivni. Među njima se Jaglikin, sećajući ga se naknadne pameti, kretao bezmalo kao ja: obazrivo, pod prismotrom na nekorektnost, bezumlje, i, najgore od svega, slobodu.

    Jer, za ’’Ljude jače od vremena i sudbine’’ valjalo je mnogo nekorektnosti, bezumlja i slobode, i još više hrabrosti, tako retke među Srbima posle Pasjih grobalja, Zidanih mostova, Kočevja, Lisičijih jarkova, Golih otoka i bezbrojnih drugih stratišta Novog svetskog poretka – tada predvođenog Avangardom proletarijata, Savezom komunista Jugoslavije (...) No, sudeći po ’’Ljudima jačim od vremena i sudbine’’, štampanim u Beogradu posle Brozove smrti, Kokotoviću kao da još tada beše jasno da će i Maršalova tiranija ličiti na šalu naspram finog, plišanog, naučnog ugnjetavanja nastupajuće, planetarne demokrature.

    Jer Jaglikin je, po jednima, likvidiran, dok je po drugima umro u ludnici, takođe „u prisustvu vlasti“. (Vidim ga kako se smeje, snažnim, celim zubima, oštrih očiju kojih se sećam kao plavih, možda i zbog brida iza njih.) Njegovu knjigu doneo mi je 1992. Slobodan Savić, elektroinženjer s Ozrena, kao najveću dragocenost koju je mogao ponuditi jednom zaljubljeniku u živu reč. Dubokih, smeđih očiju, predajući mi je kao Sveto Pismo, rekao je: Pročitaj!


    Momčilo Selić

    Vise detalja
    Šifra: 164725
    550 din

    potrebna količina:


    dostavadostava i poŠtarina

    nacin placanjanaČin plaĆanja

    Opcije plaćanje za kupce iz Srbije:

    - putem uplatnice na šalteru pošte ili banke
    - pouzećem prilikom isporuke knjiga
    - internet karticama Visa,Maestro i Mastercard

    Opcije plaćanje za kupce iz inostranstva:

    - putem PayPal sistema
    - internet karticama Visa, Maestro i MasterCard

    postavi pitanjepostavite pitanje

    OPIS KNJIGE
    Iz Pogovora:

    Dušan Kokotović – na koricama svoje knjige ’’Ljudi jači od vremena i sudbine’’ potpisan kao Dušan Jaglikin – nepoznat je pisac. Kao i mnogih drugih, ni njega nema u „Književnoj topografiji Beograda“, izdatoj pre nekoliko godina ne bi li se ovekovečio kulturni genocid nad srpskim narodom. U tom zamašnom i luksuznom tomu istina ima i komunističkih kvaziveličina i mladih uzurpatora, i oktroisanih urednika i književnih kritičara – uvrštenih više zbog političke i podaničke podobnosti nego zbog dobrog i značajnog pisanja.

    No Jaglikin, na sopstvenu štetu i našu žalost, podoban izgleda ne beše: visok, temeljan, oštrih crta, kratke kose – kada su se nosile bitls frizure – podrugljivo je gledao po redakciji Studenta i ponajviše ćutao. Tadašnji glavni urednik, a današnji ambasador već ukinute Jugoslavije u Češkoj, uzvraćao mu je blagonaklonim podsmehom. Ostali urednici, te 1968. navodno prevratničke godine, bili su međusobno i u glavnome slični: jedan budući dobitnik svih Brozovih i postbrozovih književnih nagrada, član svih književnih žirija i udbaš od osnovne škole, jedan budući lekar, autor knjige o svom putu od blatnjave, kosovskometohijske kolibe do zvezda, jedan umišljeni srpski Tolstojevski, jedan budući autor jednog jedinog filma i jedne televizijske poruge bosanskim Srbima u ratu 1992-1995, jedan sin Brozovog generala, te budući pozorišni i kulturni enfant terrible i perjanica JULA, jedan pisac bez dela ali budući šef srpskog PENA i urednik Književnih novina, potom ambasador u Kanadi i još neki, takođe mladi i perspektivni. Među njima se Jaglikin, sećajući ga se naknadne pameti, kretao bezmalo kao ja: obazrivo, pod prismotrom na nekorektnost, bezumlje, i, najgore od svega, slobodu.

    Jer, za ’’Ljude jače od vremena i sudbine’’ valjalo je mnogo nekorektnosti, bezumlja i slobode, i još više hrabrosti, tako retke među Srbima posle Pasjih grobalja, Zidanih mostova, Kočevja, Lisičijih jarkova, Golih otoka i bezbrojnih drugih stratišta Novog svetskog poretka – tada predvođenog Avangardom proletarijata, Savezom komunista Jugoslavije (...) No, sudeći po ’’Ljudima jačim od vremena i sudbine’’, štampanim u Beogradu posle Brozove smrti, Kokotoviću kao da još tada beše jasno da će i Maršalova tiranija ličiti na šalu naspram finog, plišanog, naučnog ugnjetavanja nastupajuće, planetarne demokrature.

    Jer Jaglikin je, po jednima, likvidiran, dok je po drugima umro u ludnici, takođe „u prisustvu vlasti“. (Vidim ga kako se smeje, snažnim, celim zubima, oštrih očiju kojih se sećam kao plavih, možda i zbog brida iza njih.) Njegovu knjigu doneo mi je 1992. Slobodan Savić, elektroinženjer s Ozrena, kao najveću dragocenost koju je mogao ponuditi jednom zaljubljeniku u živu reč. Dubokih, smeđih očiju, predajući mi je kao Sveto Pismo, rekao je: Pročitaj!


    Momčilo Selić

    Br.strana: 195

    Povez: Meki povez

    God.izdanja: 2015.

    Izdavač: Udruženje Viogor

    Komentari čitalaca

  • Napišite recenziju za ovu knjigu i uz malo sreće osvojite
    vaučer za kupovinu od 2000 dinara!

    KorisnaKnjiga.com koristi cookije kako bi prilagodila sajt korisniku i analizirala prikazani sadžaj.
    Podaci o identitetu korisnika se ne prikupljaju, već samo informacije o posećenosti koje dalje naši partneri obrađuju. Više informacija.