Narod i njegove pesme

Albanska i srpska narodna epika između usmenosti i pismenosti

Predgovor autora:

Izuzetno se radujem što je ova moja knjiga objavljena na srpskom jeziku, u okviru jedne tako poznate i poštovane serije kao što je Biblioteka XX vek. Nalik svakoj drugoj, i ova knjiga ima svoju istoriju. Njenu okosnicu čini originalno izdanje, koje se pojavilo na poljskom jeziku 2012. godine, a čija je osnova bila moja doktorska disertacija, odbranjena 2012. godine na Institutu za poljsku kulturu Varšavskog univerziteta. Originalno izdanje pripremio sam za štampu držeći se uputstava koja sam dobio od recenzenata rukopisa – prof. Joane Kurčevske, prof. Jolante Mindak Zavadzke, prof. Marije Dombrovske-Partike i prof. Irene Savicke, na čemu sam im beskrajno zahvalan.

Ovo je, međutim, skraćena verzija poljskog izdanja knjige Narod i njegove pesme, jer ono s čim je bilo neophodno upoznati poljskog čitaoca, za čitaoce u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori – kojima je namenjen ovaj prevod moje knjige – moglo je biti suvišno. To se, pre svega, odnosi na poglavlje posvećeno sakupljačima pesama, te uopšte na napomene, kojima u poljskom izdanju često dajem isuviše prostora. S tim u vezi, prva moja zahvalnica pripada mom uredniku, Ivanu Čoloviću, za podršku i poverenje koje mi je ukazao. Podjednako zahvaljujem i Jeleni Jović, za strpljenje koje je pokazala čekajući da joj pošaljem delove rukopisa, u čemu sam po pravilu kasnio, i pre svega za sjajan prevod na srpski jezik.

Potrebu da izbliza proučim odnose između albanskih i srpsko-hrvatskih (u to vreme smo ih zvali jugoslovenske) epskih pesama prvi put sam osetio pre bezmalo četvrt veka, kada sam u mojoj rodnoj Ðirokastri pohađao predavanja prof. Tasima Ðokutaja o folkloru na Filološkom fakultetu Univerziteta Ećrem Čabej. Pa ipak, tek je na studijama u Poljskoj, kada sam već izgradio distancu prema onome što sam ranije naučio, moje interesovanje za ovu temu preraslo u istraživački i naučni rad. Na ovom novom putu, istinski moj učitelj – i kasnije mentor mog doktorata – bio je i ostao profesor Andžej Mencvel, koji mi je od samog početka pružio ne samo stručnu podršku nego i ljudsku pažnju, ravnu očinskoj brizi. Prevodi jedne njegove knjige i jedne knjige mog drugog poljskog učitelja, profesora Roha Sulime, pod čijim sam mentorstvom napisao magistarski rad, objavljeni su u Biblioteci XX vek. To dodatno povećava moje zadovoljstvo što se prevod ove moje knjige pojavljuje kod ovog izdavača.

Doktorske studije završio sam u Školi za društvene nauke pri Poljskoj akademiji nauka, gde sam mogao da izbliza upoznam rad brojnih istaknutih naučnika, poput pokojnog prof. Stefana Amsterdamskog, prof. Barbare Skarge, prof. Marka Sjemka, prof. Elžbjete Tarkovske, prof. Marije Janjon i prof. Joane Kurčevske. Rad na ovoj knjizi ne bi bio moguć da nisam dvaput boravio u Školi za slovenske i istočnoevropske studije u Londonu. Zahvaljujući Vendi Brejsvel, Stefani Švandner-Sivers, Piteru SijanijuDejvisu, Geru Dejzingsu, Eriku Gordiju, Dejanu Ðokiću i Zoranu Milutinoviću, kao i drugim predavačima i zaposlenima, rad na Londonskom univerzitetskom koledžu predstavljao je za mene nepresušan izvor inspiracije i istinskog zadovoljstva.

U Srbiju sam prvi put došao 2005. godine, uz svesrdnu pomoć prof. Ljubinke Trgovčević, na čiji sam poziv potom imao priliku da u više navrata održim predavanja studentima Fakulteta za političke nauke Univerziteta u Beogradu. Moja prijateljica, Ivana Stojanović, čija je porodica mnogo pretrpela u toku oružanog sukoba na Kosovu, često me je ugošćavala u Beogradu. Kada sam, u zimu 2005-2006. godine čitao literaturu i drugu građu u Narodnoj biblioteci u Beogradu, boravio sam kod Svetlane Bogojević i njenog muža Radomira, zbliživši se sa njima i njihovim sinovima, Urošem i Vasom. Svetlana je najzaslužnija što sam počeo da učim srpski jezik i, iako sam uveren da bi me ona sada pohvalila da sam u tome napredovao, osećam da mi treba još mnogo truda da ovaj jezik zaista naučim. Radina Vučetić i Mileta Prodanović otkrili su mi drugo lice Beograda, a dugi razgovori sa Dubravkom Stojanović i Ivanom Čolovićem omogućili su mi da bolje shvatim mnoga, ne samo naučna pitanja. O svim ovim mojim srpskim prijateljima pišem da bih istakao da su upravo oni potvrdili moju veru u ljudsku dobrotu. Hvala vam!

Prilikom mojih terenskih istraživanja u Sandžaku i na Kosovu, veliko gostoprimstvo i spremnost da pruže svaku vrstu pomoći pokazali su prema meni narodni pevači Zaim Međedović (Bijelo Polje), Hamdo Sadović (Baćica), Šefko Hibrović (Novi Pazar), Rustem Bajrami-Imeraliaj (Štupeć i Mad), Sadik Rama-Harabadaj (Škrelj), Hisen Rustemi-Kurtaj (Stankaj), a ponajviše Isa Elezi-Lekađekaj (Košutan) – deleći sa mnom i reči i hleb. Svima im ovde srdačno zahvaljujem.

Veliku pomoć pružili su mi i prijatelji u Albaniji i na Kosovu. Armanda Kodra-Hisa i Gerda Dalipaj u Tirani omogućile su mi pristup arhivskom materijalu nekadašnjeg Instituta za narodnu kulturu, a poznanstvo sa Zimerom Nezirijem otvorilo mi je mnoga vrata na Kosovu. Zauvek sam njihov dužnik. Podjednaku podršku imao sam i od mojih prijatelja u Varšavi, kao i drugde u svetu. Prostor mi, nažalost, ne dozvoljava da im svima ponaosob ovde zahvalim, ali se tešim što sam mnogo puta to učinio lično. Neizmerno sam srećan i što se krug mojih prijatelja neprekidno širi. Odnedavno je on bogatiji za učesnike projekta Figura neprijatelja: preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa, koji je realizovan u periodu 2014-2016. godine. Jedan od njih je Aleksandar Pavlović, kome zahvaljujem što je prihvatio da bude recenzent moje knjige. Kad je reč o ovom projektu, on pokazuje da ima sve više ljudi spremnih da se posvete poboljšanju srpsko-albanskih odnosa, da se odupru politici neprijateljstva i konfrontacija. Priključio sam im se i ostaću uz njih.

Na kraju bih želeo da zahvalim mojoj porodici u Ðirokastri i Varšavi, mojim najbližima, koji su me pratili i hrabrili u mom radu, i na ovom putu kroz pesme koje peva narod.