• Srbija
  • English
  • +381 (0)11 3463 072
  • +381 (0)60 3463 072
  • Ratni dnevnici : 1875-1886
    Ratni dnevnici : 1875-1886

    Ratni dnevnici : 1875-1886

    Srpsko nacionalno tlo, ulubljeno na razmeđi velikih puteva raznošeno prečestim ratovanjima, odvajkada je negovalo pripovedanja o izuzetnim junačkim podvizima i bojevima, epskim herojima koji su narodnim kazivanjem ulazili u legendu. U vremenima istorijskih potresa i ratova sva prošlost nanovo oživljava i doživljava se kao sadašnji i sveprisutni trenutak, koji intenzivno nameće potrebu da se preispitamo i proverimo gde se, zapravo, nalazimo. Poslednja decenija 20. i početak ovog veka je to nemirno vreme koje vodi poniranju u prošlost, a samim tim i pobuđivanju interesovanja za dokumentarno-umetničku literaturu.

    Posmatrano kroz istorijska zbivanja, period u kojem se konstituiše ratni dnevnik obuhvata poslednju četvrtinu 19. veka, koja se istovremeno podudara sa epohom realizma u srpskoj književnosti (od 60-ih do 90-ih godina 19. veka). Ovo vreme obeleženo je bunama i ratovima, a dokumentarno-umetnički žanrovi su veoma često osnovni podsticaj nalazili u tim prelomnim, sudbonosnim trenucima za srpski narod. Time se može objasnigi pojavljivanje izuzetno velikog broja dnevničkih zapisa i memoara u ovom periodu i, uopšte, interesovanje za ovu vrstu literature.

    U kontekstu srpske književne tradicije, dnevnička proza je dugo ostala u senci autobiografskih i memoarskih dela, koja su na izvestan način imala uporište u srednjovekovnim biografijama vladara i svetaca i koja su krajem 18. i u 19. veku doživela značajan procvat. Smatra se da su jedan od prvih dnevničkih zapisa u srpskoj književnosti Beleške mitropolita Vikentija Jovanovića o događajima prilikom smrti, i po smrti mitropolita Mojsija Petrovića o pitanju popunjavanja mitropolitskog prestola oko 1730. Reč je, zapravo, o protokolarnom spisu koji je pisan ubrzo po odvijanju događaja, te zbog toga može predstavljati neku vrstu dnevničko-memoarske proze. Poznato je i da je Vikentije Jovanović vodio dnevnike za vreme službenih boravaka u Beču 1726. i 1734-1735. godine, ali su oni ostali za nas neDostupni.
    Dokumentarno-umetnička literatura često nastaje (ili se obč javljuje) sa izvesnom vremenskom distancom od samog događaja, pa su tako u epohi realizma objavljivana i dela romantičara i predromantičara dnevnik Milice Stojadinović Srpkinje U Fru. škoj gori 1854, objavljen je tek 1861-1866. godine, Avtobiografija Milana Vidakovića 1871, Uspomene na Branka Radičevića Mine Karadžić-Vukomanović 1876, Dnevnik jednog zaboravljenog pesnika Slavka Zlatojevića u Javoru 1892. godine itd.
    Budući da dnevničke beleške nastaju najčešće neposredno po odvijanju određenih događaja i nose datum i mesto pisanja, to doprinosi njihovoj istorijsko-dokumentarnoj vrednosti. Vođenje dnevnika, iako naizgled jednostavno, zahteva disciplinovanostu radu i umeće da se suština događaja zabeleži kratko, ali tako da se kasnije može oživeti ceo tok događaja, što potvrđuje i Pera Todorović, koji je sa izvesnim prekidima vodio dnevnik gotovo celoga života: „(31. oktobar 1888) Bar 50 puta pokušao sam dosad da vodim dnevnik, da beležim sve važnije što mi se desi, što doživim, vidim, čujem, pa je to uvek ostajalo samo na pokušaju... Sad već saznajem da je vođenje uredna dnevnika veoma teška stvar“. J
    Veliku dokumentarnu i istorijsku vrednost imaju dnevnici poznatih istorijskih, vojnih, političkih i javnih ličnosti, te dnevnici pisaca, već po tome što su oni bili u mogućnosti da učestvuju u važnim i izuzetnim društvenim događajima iz određenih perioda, ili tek da im prisustvuju, te je njihov lični život bio obeležen i prepleten sa tom društvenom stvarnošću.
    Potreba pisca (autora) da svakodnevno zabeleži sve važne situacije, utiske i razmišljanja u jednom vremenu ucrtava lični karakter ovim spisima. Ipak, moguće je razlikovati istinski lične dnevnike, nenamenjene objavljivanju, koji veoma često nose vrlo intimne misli i osećanja i one dnevnike koje su autori još za života nameravali da objave. Ovi drugi, po pravilu, ne zadiru dublje u intimu pisca, već su više pisani sa namerom da se sačuvaju od zaborava dokumenta i podaci od opšte važnosti, te su takvi dnevnici veoma značajni za kasnije proučavanje prošlosti jednoga naroda. Toj vrsti dnevnika pripadaju i ratni dnevnici, čijim se pretečom kod nas smatra Dnevnik Božidara Grujoića jednog od najučenijih Srba svojega vremena. Vođen je od ^ četka njegovog boravka u Srbiji 1805. do smrti, 1807, gotovo vakodnevno i sačuvan je samo u odlomcima, koji su objavljeni u ldastu Šumadinka 1852. godine. Dragocen je kao prvo dnevničko svedočanstvo i kao prvi pravi dnevnik u srpskoj književnosti.
    U drugoj polovini 19. veka autori dnevnika i memoara kao da imali potrebu da na samom početku pisanja naglase da će sve zabeležiti onako kako je doista bilo. To naizgled nelogično insistiranje na istinitosti u tekstu ličnog karaktera jeste i neka vrsta odgovora na jedan od najvažnijih zahteva realizma otkrivanje slika stvarnosti ali je, izgleda, postalo i opšteprihvaćena i obavezna fraza. Tako, ne bez začuđenosti, Pera Todorović u svom Dnevniku 1. januara 1896. piše: „Trebalo bi da se zavetujem kako ću ovde samo istinu zapisivati, jer ovo pišem jedino i isključivo za se i sebi. No takve zavete mogao bi davati čovek koji obično u svom pisanju govori što ne misli i priča što ne oseća, pa sad ovde daje naročit zavet, da se bar u svom Dnevniku neće lagati. Nezavisan i potpuno samostalan čovek, koji nikad drukčije i ne piše do onako kako misli i oseća, nema potrebe da pri pisanju svoga dnevnika uzima na se naročite zavete“.
    Za dokumentarno-umetničku literaturu u periodu srpskog realizma karakteristično je izvesno preplitanje. Dnevničke beleške znale su da posluže autorima kao osnov za pisanje memoara, neki memoari nalaze se na granici između dnevnika, autobiografije, izveštaja, što se može pratiti i u delima ove vrste vezanim za rat, neki su memoari odgovori na neke dnevnike. Po svojoj prirodi ni istorija ni književnost, za istoričare nedovoljno verodostojni, za književne poslenike nedovoljno umetnički, retko su bivali predmet opsežnijih analiza. I u radovima svetskih književnih teoretičara koji se bave proučavanjem dnevnika kao žanra, ratni dnevnici se tek uzgred pominju. Ipak, da interesovanje za ovu vrstu literature raste potvrđuje i činjenica da je poslednjih decenija 20. veka objavljeno nekoliko izbora memoarske Dnevničke proze i da se sada pred čitaocima našlo nekoliko novih izdanja dnevnika nastalih krajem 19. veka.

    Vise detalja
    Šifra: 44665
    825 din

    potrebna količina:


    dostavadostava i poŠtarina

    nacin placanjanaČin plaĆanja

    Opcije plaćanje za kupce iz Srbije:

    - putem uplatnice na šalteru pošte ili banke
    - pouzećem prilikom isporuke knjiga
    - internet karticama Visa,Maestro i Mastercard

    Opcije plaćanje za kupce iz inostranstva:

    - putem PayPal sistema
    - internet karticama Visa, Maestro i MasterCard
    - uplatom na devizni račun (wire transfer)
    - putem Western Uniona

    postavi pitanjepostavite pitanje

    OPIS KNJIGE
    Srpsko nacionalno tlo, ulubljeno na razmeđi velikih puteva raznošeno prečestim ratovanjima, odvajkada je negovalo pripovedanja o izuzetnim junačkim podvizima i bojevima, epskim herojima koji su narodnim kazivanjem ulazili u legendu. U vremenima istorijskih potresa i ratova sva prošlost nanovo oživljava i doživljava se kao sadašnji i sveprisutni trenutak, koji intenzivno nameće potrebu da se preispitamo i proverimo gde se, zapravo, nalazimo. Poslednja decenija 20. i početak ovog veka je to nemirno vreme koje vodi poniranju u prošlost, a samim tim i pobuđivanju interesovanja za dokumentarno-umetničku literaturu.

    Posmatrano kroz istorijska zbivanja, period u kojem se konstituiše ratni dnevnik obuhvata poslednju četvrtinu 19. veka, koja se istovremeno podudara sa epohom realizma u srpskoj književnosti (od 60-ih do 90-ih godina 19. veka). Ovo vreme obeleženo je bunama i ratovima, a dokumentarno-umetnički žanrovi su veoma često osnovni podsticaj nalazili u tim prelomnim, sudbonosnim trenucima za srpski narod. Time se može objasnigi pojavljivanje izuzetno velikog broja dnevničkih zapisa i memoara u ovom periodu i, uopšte, interesovanje za ovu vrstu literature.

    U kontekstu srpske književne tradicije, dnevnička proza je dugo ostala u senci autobiografskih i memoarskih dela, koja su na izvestan način imala uporište u srednjovekovnim biografijama vladara i svetaca i koja su krajem 18. i u 19. veku doživela značajan procvat. Smatra se da su jedan od prvih dnevničkih zapisa u srpskoj književnosti Beleške mitropolita Vikentija Jovanovića o događajima prilikom smrti, i po smrti mitropolita Mojsija Petrovića o pitanju popunjavanja mitropolitskog prestola oko 1730. Reč je, zapravo, o protokolarnom spisu koji je pisan ubrzo po odvijanju događaja, te zbog toga može predstavljati neku vrstu dnevničko-memoarske proze. Poznato je i da je Vikentije Jovanović vodio dnevnike za vreme službenih boravaka u Beču 1726. i 1734-1735. godine, ali su oni ostali za nas neDostupni.
    Dokumentarno-umetnička literatura često nastaje (ili se obč javljuje) sa izvesnom vremenskom distancom od samog događaja, pa su tako u epohi realizma objavljivana i dela romantičara i predromantičara dnevnik Milice Stojadinović Srpkinje U Fru. škoj gori 1854, objavljen je tek 1861-1866. godine, Avtobiografija Milana Vidakovića 1871, Uspomene na Branka Radičevića Mine Karadžić-Vukomanović 1876, Dnevnik jednog zaboravljenog pesnika Slavka Zlatojevića u Javoru 1892. godine itd.
    Budući da dnevničke beleške nastaju najčešće neposredno po odvijanju određenih događaja i nose datum i mesto pisanja, to doprinosi njihovoj istorijsko-dokumentarnoj vrednosti. Vođenje dnevnika, iako naizgled jednostavno, zahteva disciplinovanostu radu i umeće da se suština događaja zabeleži kratko, ali tako da se kasnije može oživeti ceo tok događaja, što potvrđuje i Pera Todorović, koji je sa izvesnim prekidima vodio dnevnik gotovo celoga života: „(31. oktobar 1888) Bar 50 puta pokušao sam dosad da vodim dnevnik, da beležim sve važnije što mi se desi, što doživim, vidim, čujem, pa je to uvek ostajalo samo na pokušaju... Sad već saznajem da je vođenje uredna dnevnika veoma teška stvar“. J
    Veliku dokumentarnu i istorijsku vrednost imaju dnevnici poznatih istorijskih, vojnih, političkih i javnih ličnosti, te dnevnici pisaca, već po tome što su oni bili u mogućnosti da učestvuju u važnim i izuzetnim društvenim događajima iz određenih perioda, ili tek da im prisustvuju, te je njihov lični život bio obeležen i prepleten sa tom društvenom stvarnošću.
    Potreba pisca (autora) da svakodnevno zabeleži sve važne situacije, utiske i razmišljanja u jednom vremenu ucrtava lični karakter ovim spisima. Ipak, moguće je razlikovati istinski lične dnevnike, nenamenjene objavljivanju, koji veoma često nose vrlo intimne misli i osećanja i one dnevnike koje su autori još za života nameravali da objave. Ovi drugi, po pravilu, ne zadiru dublje u intimu pisca, već su više pisani sa namerom da se sačuvaju od zaborava dokumenta i podaci od opšte važnosti, te su takvi dnevnici veoma značajni za kasnije proučavanje prošlosti jednoga naroda. Toj vrsti dnevnika pripadaju i ratni dnevnici, čijim se pretečom kod nas smatra Dnevnik Božidara Grujoića jednog od najučenijih Srba svojega vremena. Vođen je od ^ četka njegovog boravka u Srbiji 1805. do smrti, 1807, gotovo vakodnevno i sačuvan je samo u odlomcima, koji su objavljeni u ldastu Šumadinka 1852. godine. Dragocen je kao prvo dnevničko svedočanstvo i kao prvi pravi dnevnik u srpskoj književnosti.
    U drugoj polovini 19. veka autori dnevnika i memoara kao da imali potrebu da na samom početku pisanja naglase da će sve zabeležiti onako kako je doista bilo. To naizgled nelogično insistiranje na istinitosti u tekstu ličnog karaktera jeste i neka vrsta odgovora na jedan od najvažnijih zahteva realizma otkrivanje slika stvarnosti ali je, izgleda, postalo i opšteprihvaćena i obavezna fraza. Tako, ne bez začuđenosti, Pera Todorović u svom Dnevniku 1. januara 1896. piše: „Trebalo bi da se zavetujem kako ću ovde samo istinu zapisivati, jer ovo pišem jedino i isključivo za se i sebi. No takve zavete mogao bi davati čovek koji obično u svom pisanju govori što ne misli i priča što ne oseća, pa sad ovde daje naročit zavet, da se bar u svom Dnevniku neće lagati. Nezavisan i potpuno samostalan čovek, koji nikad drukčije i ne piše do onako kako misli i oseća, nema potrebe da pri pisanju svoga dnevnika uzima na se naročite zavete“.
    Za dokumentarno-umetničku literaturu u periodu srpskog realizma karakteristično je izvesno preplitanje. Dnevničke beleške znale su da posluže autorima kao osnov za pisanje memoara, neki memoari nalaze se na granici između dnevnika, autobiografije, izveštaja, što se može pratiti i u delima ove vrste vezanim za rat, neki su memoari odgovori na neke dnevnike. Po svojoj prirodi ni istorija ni književnost, za istoričare nedovoljno verodostojni, za književne poslenike nedovoljno umetnički, retko su bivali predmet opsežnijih analiza. I u radovima svetskih književnih teoretičara koji se bave proučavanjem dnevnika kao žanra, ratni dnevnici se tek uzgred pominju. Ipak, da interesovanje za ovu vrstu literature raste potvrđuje i činjenica da je poslednjih decenija 20. veka objavljeno nekoliko izbora memoarske Dnevničke proze i da se sada pred čitaocima našlo nekoliko novih izdanja dnevnika nastalih krajem 19. veka.

    Br.strana: 173

    Povez: mek, 17x24 cm

    God.izdanja: 2007.

    Izdavač: Odbrana

    ISBN: 86-335-0215-1

    Dostupnost: isporuka za 3 - 8 dana
    Komentari čitalaca

  • Napišite recenziju za ovu knjigu i uz malo sreće osvojite
    vaučer za kupovinu od 2000 dinara!

    KorisnaKnjiga.com koristi cookije kako bi prilagodila sajt korisniku i analizirala prikazani sadžaj.
    Podaci o identitetu korisnika se ne prikupljaju, već samo informacije o posećenosti koje dalje naši partneri obrađuju. Više informacija.