Rekom protiče Tisa

"Rekom protiče Tisa" Svetislava Travice je poetična i muzikalna poema posvećena reci koja nije samo deo vojvođanskog pejzaža, već postaje svedok vremena, ljudskih sudbina, prolaznosti i svega onoga što čovek kroz život želi, gubi i pamti. U ovoj knjizi Tisa dobija gotovo ljudsku ulogu: ona posmatra, pamti, protiče i traje dok se svet oko nje menja. Njeno neprekidno kretanje suprotstavljeno je ljudskom osećaju da se vreme ponekad zaustavlja, oteže i vraća u sećanjima.

Travica svoju poemu gradi u vezanom stihu i strogo rimovanim strofama, oslanjajući se na klasičnu pesničku formu i njenu unutrašnju muzikalnost. Takav izraz posebno odgovara temi reke, jer stih svojim ritmom podseća na neprekidno kretanje vode. Rima povezuje stihove kao što tok reke povezuje obale, prošlost i sadašnjost, uspomene i trenutak u kojem pesnik stoji kraj Tise. Klasična forma tako ne deluje kao puko vraćanje tradiciji, već kao način da se savremena osećanja izraze precizno, skladno i sugestivno.

U središtu poeme nalazi se lirski susret čoveka i reke. Pesnik stoji kraj vode i posmatra njen tok, ali iza tog jednostavnog prizora otvara se mnogo širi prostor razmišljanja. Reka postaje mera vremena i ogledalo ljudskog postojanja. Dok Tisa neumorno protiče, čovek zastaje, osvrće se i pokušava da razume sopstveni put. U njenom toku prepoznaje prolaznost, ali i neku vrstu trajanja koje nadilazi pojedinačni ljudski život.

Tisa je u ovoj poemi "svedok i zbir naših htenja". Ona pamti ono što ljudi ostavljaju za sobom, njihove nade, želje, očekivanja i razočaranja. Generacije se smenjuju, pejzaži se menjaju, leto posustaje, ali reka nastavlja da teče. Upravo u toj suprotnosti između ljudske prolaznosti i prirodnog kontinuiteta nastaje jedna od najvažnijih emotivnih linija knjige. Čovek je prolazan, dok reka postaje simbol nečega što traje i onda kada pojedinačne priče prestanu.

Motiv vremena posebno je snažno prisutan u pesnikovom doživljaju reke. Vreme se ne pojavljuje samo kao apstraktna kategorija, već kao nešto što se oseća u promenama prirode, u posustajanju leta, u sećanjima i u osećaju da se svet postepeno menja. Tisa tako postaje svojevrsni sat prirode, ali sat koji ne meri sate i minute, već godine, ljudske živote i promene koje ostaju zabeležene u prostoru.

Naslov "Rekom protiče Tisa" nosi u sebi jednostavnost koja skriva dublje značenje. Reka protiče, ali zajedno sa njom protiče i vreme. Protiču mladost, susreti, godine, ljudi i sećanja. Ipak, u tom proticanju nema samo tuge. Sama činjenica da reka nastavlja svoj put može se razumeti i kao slika kontinuiteta, kao potvrda da život ne prestaje onda kada se pojedinačna priča završi.

Pesnik Tisu ne posmatra samo kao geografsku odrednicu. Ona je deo identiteta prostora i ljudi koji uz nju žive. U vojvođanskom pejzažu reka postaje mesto susreta prirode i kulture, prošlosti i sadašnjosti. Ona je prostor koji ljudi poznaju, kojem se vraćaju i uz koji vezuju uspomene. Zato se pesnikovo stajanje kraj reke može čitati i kao povratak sopstvenim korenima i pokušaj da se kroz poznati pejzaž sagleda sopstveni život.

U poemi se oseća tiha seta, ali ona nije dramatična niti patetična. To je mirna, zrela melanholija čoveka koji je svestan prolaznosti i koji više ne pokušava da je negira. Travica ne govori protiv vremena; on ga posmatra. Njegova poezija prihvata činjenicu da se svet menja i da ništa ljudsko ne može ostati potpuno isto. Upravo zato tuga u ovoj knjizi ima dostojanstvo i smirenost.

Poseban kvalitet delu daje odnos između stroge pesničke forme i savremene emotivne sadržine. Dok forma podseća na tradiciju i klasičnu poeziju, osećanja koja je ispunjavaju pripadaju čoveku savremenog doba, suočenom sa ubrzanim vremenom, promenama i osećajem da svet postaje sve više "krnji i načet". Travica tako spaja ono što je trajno u poeziji sa iskustvom sopstvenog vremena.

Svetislav Travica, vojvođanski pesnik i značajan prevodilac ruske poezije Bronzanog veka na srpski jezik, u ovoj knjizi pokazuje izrazitu privrženost jeziku, ritmu i pesničkoj formi. Njegovo iskustvo u prevođenju poezije dodatno se oseća u pažnji prema zvuku stiha i njegovoj muzikalnosti. "Rekom protiče Tisa" zato nije samo poema o jednoj reci, već i knjiga o jeziku koji pokušava da uhvati ritam vremena i pretvori ga u pesmu.

Ovo je poezija za čitaoce koji u stihu traže atmosferu, ritam i mogućnost da se kroz jednostavan prizor otvori dublje pitanje o životu. Za one koji poznaju Tisu, knjiga može imati i posebno emotivno značenje, jer poznati pejzaž dobija novo lice. Za druge čitaoce, reka postaje univerzalni simbol vremena, prolaznosti i trajanja.

"Rekom protiče Tisa" na kraju ostavlja utisak tihe pesničke šetnje kraj vode. Čitalac ne dobija samo sliku reke, već i priliku da zastane zajedno sa pesnikom i oslušne ono što se u svakodnevnoj žurbi često ne čuje. Dok voda prolazi, čovek ostaje na obali, suočen sa sopstvenim mislima, uspomenama i vremenom. A upravo u tom kratkom zastoju, dok reka nastavlja da teče, nastaje poezija Svetislava Travice – setna, klasična, muzikalna i duboko okrenuta prolaznosti ljudskog života.