Mihail, 07.05.2017 03:43

Да бисмо успешније кројили будућност потребно је гледати у прошлост. Што знамо још од чувене Цицеронов изреке: "Историја је сведок времена, светлост истине, живот успомене, учитељица живота, весница старине." Књига Србије жалосно поновно поробљење 1813. представља једно сведочанство српске револуције и духа којим је она ношена. То је успомена времена кад су Србију звали "француским засадом у турској шуми" и када се слобода широм света ценила животима а њено стицање говорило о културном и духовном богатству народа. Дух који је покренуо Француску револуцију и Амерички рат за независност заблистао је тада и у успаваној Србији. Оличен у Карађорђу, почетком 19. века тај дух вратио је Србију у токове европске историје. Последње године устанка, који се окончао 1813., и код највећих познавалаца српске историје, оскудне су са подацима. Зато ова књига представља најзначајнији историјски извор управо за тај период српске револуције. Аутор, иако непознат, била је особа директно уплетена у тадашње токове историје и догађаје који су дефинисали борбу Србије за ослобођење. Располажући високим образовањем и обимним информацијама, које је могао да има само неко близак тадашњој врховној власти а тако и самом Карађорђу, успео је да "заслужи" да ово дело буде забрањено од стране Русије, Хабзбуршке монархије а касније и саме Србије. Књига открива мање познате узроке пропасти устанка и начин како је кроз историју некад шачица људи била довољна да пољуља морал читавог народа. Дати су врло прецизни, уз историјски тачне податке, одговори на питања како је пала Србија 1813. године упркос чињеници да су устаници тада били спремнији за борбу него ранијих година а да притом ниједна већа одлучујућа битка није вођена као и чињеница да је након Карађорђевог напуштања Србије Делиград брањен још читавих месец дана. Непознати аутор је дело писао као истину упућену самом народу као тајну која се мора сазнати, стилски уобличавајући то своје саопштење као разговор Мајке Србије са Сином Србином. Кроз тај дијалог трудио се да да одговоре на сва питања које би разуман човек могао поставити упућујући уз доказе, оптужбе на кључне људе и виновнике пропасти борбе за ослобођење Србије. Познато нам је из кинеског војног трактата односно Умећа ратовања да је онај вођа чији су шпијуни на делу господар противникове и своје судбине. Такав вид делања изнутра коришћен је у тренуцима када је на бојном пољу противник био надмоћан што аутор покушава да наговести у овом делу. У одређеној мери аутор је критичан и према самом народу Србије што чини књигу значајним "тестаментом" попут Рајсовог дела "Чујте Срби". Књига је обогаћена и списом "Родофиников у Београду јавни живот" (према некима политички памфлет) који говори у прилог читавом погледу аутора на тадашње околности а односи се на руског дипломату у револуционарној Србији Константина Родофиника. Уз поговор Милована Витезовића и чињеницу да је књига објављена тако да буде доступна широј српској јавности тек 2009. онда представља "лектиру" за српски народ и јединствен историјски извор ком тек предстоји проучавање и о ком нове генерације историчара тек треба да донесу суд. Читалац може да сазна колико је некад важно борити се и имати вере у сопствени народ без обзира на изгледе за победу а можда и колико утицај на једног од највећих војсковођа и најснажнијих историјских личности од стране других може бити значајан. Познавајући тешке тренутке пропасти устанка у којима је књига настајала и познавајући горућу жељу самог аутора да се народ поново дигне на оружје а Србија избори слободу, још више дају значај књизи знајући да Србија своју слободу заиста изборила у том, по свет историјском, 19. веку, али да је то могла да оствари можда већ на Бечком конгресу потврдиће нам у будућности неки читалац овог дела.