Srpski sanovnik - nacionalni imaginarijum u vreme Miloševića

Ova je knji­ga plod rat­nog pro­fi­ter­stva. Ka­da sam se 1989. upi­sao na dok­tor­ske stu­di­je iz an­tro­po­lo­gi­je na Či­ka­škom uni­ver­zi­te­tu, ni­je mi bi­lo ni na kraj pa­me­ti da ću se kao et­no­graf ba­vi­ti svo­jom sop­stve­nom ze­mljom. U Be­o­gra­du sam uz stu­di­je kli­nič­ke psi­ho­lo­gi­je učio ja­pan­ski jezik kod De­ja­na Ra­zi­ća po­čet­kom osam­de­se­tih godina, i na­me­ra mi je bi­la da se ba­vim Ja­pa­nom a ne Sr­bi­jom. U tre­nut­ku ka­da je iz­bio su­kob u Slo­ve­ni­ji, ja sam po­ha­đao in­ten­ziv­ni kurs ja­pan­skog na Mi­či­gen­skom uni­ver­zi­te­tu u En Ar­bo­ru, a dok je rat be­sneo u Bo­sni, ja sam bo­ra­vio u Jo­ko­ha­mi gde sam se škol­ske 1992/1993. godine pri­pre­mao za te­ren­sko is­tra­ži­va­nje. U po­re­đe­nju sa Ju­go­sla­vi­jom, Ja­pan je bio ze­mlja spo­ko­ja, sre­će i bla­go­sta­nja, i naža­lost, u tom tre­nut­ku, me­ni mno­go ma­nje an­tro­po­lo­ški za­ni­mlji­va od mo­je sop­stve­ne zemlje ko­ja se ras­pa­da­la u ra­tu. Ta­ko sam ne­gde na po­la bo­rav­ka u Ja­pa­nu od­lu­čio da se kao an­tro­po­log ba­vim Sr­bi­jom. Mo­je rat­no pro­fi­ter­stvo ogle­da­lo se u či­nje­ni­ci da ni­kad ni­sam mo­rao na­ro­či­to da se tru­dim da ob­ja­šnjavam za­što je za­ni­mlji­vo pro­u­ča­va­ti Sr­bi­ju – rat je, avaj, mo­ju ze­mlju uči­nio kraj­nje za­ni­mlji­vom za dru­štve­ne na­u­ke.
Kad sam se, po­sle tri go­di­ne iz­bi­va­nja, vra­tio u Be­o­grad u le­to 1993, do­če­kao me je grad ko­ji sam je­dva mo­gao da pre­po­znam. Mo­ji pri­ja­te­lji su se gor­ko ža­li­li na no­vo­pri­do­šle “di­vlja­ke” – “di­ze­la­še” ko­ji su slu­ša­li “tur­bo-folk” i oku­pi­ra­li nji­hov grad. Re­žim­ski me­di­ji pred­sta­vlja­li su rat u Bo­sni kao ne­što što se de­ša­va u ne­koj da­le­koj, stra­noj ze­mlji, i či­ni mi se da su lju­di uglav­nom bi­li vi­še ­obuzeti hi­pe­rin­fla­ci­jom ko­ja je ta­da be­sne­la ne­go ra­tom. Svi su bi­li vr­lo ra­di da pri­ča­ju o po­li­ti­ci i svo­jim ne­vo­lja­ma, i vr­lo br­zo sam ot­krio da se iz­ve­sne te­me ne­pre­sta­no po­na­vlja­ju. Na naj­o­snov­ni­jem ni­vou, ova je knji­ga, pre­ma to­me, ne­ka vr­sta “reč­ni­ka op­štih me­sta” – jed­na (ne­pot­pu­na) li­sta zna­čaj­nih te­ma, nji­ho­vih iz­vo­ra i ge­ne­a­lo­gi­ja, va­ri­ja­ci­ja i kom­bi­na­ci­ja, i upo­tre­ba i zlo­u­po­tre­ba.
U sva­ko­dnev­nim raz­go­vo­ri­ma, na tri­bi­na­ma i jav­nim pre­da­va­nji­ma, kao i pro­če­šlja­va­ju­ći obilje in­for­ma­ci­ja i ko­men­ta­ra iz lo­kal­nih me­di­ja, po­seb­no sam obra­ćao pa­žnju na me­ta­fo­re, me­to­ni­mi­je, si­neg­do­he i iro­ni­je – re­to­rič­ke fi­gu­re ili tro­pe. Te fi­gu­re i idi­o­mi, po­put, na pri­mer, bla­ta i lju­tog kra­sa, kal­dr­me i as­fal­ta, tur­skih ko­če­va i ka­fe, ko­je su lju­di ko­ri­sti­li po­ku­ša­va­ju­ći da ne­ka­ko shva­te šta im se de­ša­va, ali i da uz­dig­nu svo­j, a oma­lo­va­že su­par­nič­ki iden­ti­te­t, mo­gli su se svr­sta­ti u iz­ve­sne obra­sce ko­ji se re­kur­ziv­no ili frak­tal­no po­na­vlja­ju, ili duž osa, vek­to­ra i kon­ti­nu­u­ma ne­če­ga što bi se mo­glo na­zva­ti srp­ski “kva­li­ta­tiv­ni pro­stor” (Fer­nan­dez 1986). Fi­gu­re i idi­o­mi su, me­đu­tim, uvek sa­mo deo ve­ćih pri­ča sa nji­ho­vim na­ra­tiv­nim struk­tu­ra­ma i me­đu­sob­nim, “in­ter­tek­stu­al­nim” ve­za­ma. U tom smi­slu, ova se knji­ga mo­že vr­lo zgod­no sa­že­ti jed­nom pa­ra­fra­zom slav­ne Ger­co­ve re­če­ni­ce iz nje­go­ve ana­li­ze ba­li­ne­žan­ske bor­be pe­tlo­va, kao zbir­ka “pri­ča ko­je Sr­bi pri­ča­ju sa­mi­ma se­bi (i dru­gi­ma) o sa­mi­ma se­bi” (Gerc 1998).
Sve te pri­če, i po­red ba­rok­nog bo­gat­stva de­ta­lja i za­ple­ta, ipak te­ku ogra­ni­če­nim bro­jem to­ko­va, i vr­te se oko ogra­ni­če­nog bro­ja te­ma, ta­ko da se mo­že re­ći da sve one za­pra­vo za­jed­nič­ki sa­či­nja­va­ju je­dan srp­ski na­ci­o­nal­no-po­li­tič­ki ima­gi­na­ri­jum. Ja ima­gi­na­ri­jum ko­ri­stim isto kao i Ivan Čo­lo­vić u smi­slu fran­cu­skog iz­ra­za l’ima­gi­na­i­re, ko­ji se, pre­ma Ro­su Čejm­ber­su, “od­no­si na je­dan od­re­đe­ni re­per­to­ar ele­me­na­ta (ili pred­sta­va) ko­ji de­fi­ni­šu šta je, jed­nom da­tom in­di­vi­du­al­nom ili ko­lek­tiv­nom su­bjek­ti­vi­te­tu, uop­šte mo­gu­će da za­mi­sli”.
Pred­nost ovog ter­mi­na je da mu se mo­že pri­dru­ži­ti pa­ra­le­lan ter­min, ar­gu­men­ta­ri­jum (l’ar­gu­men­ta­i­re na fran­cu­skom) za ono što je uop­šte mo­gu­će ar­gu­men­ti­ra­ti. Za­jed­no, ova dva ter­mi­na opi­su­ju ide­ju da po­sto­je gra­ni­ce, kul­tur­ne ili psi­ho­lo­ške, ili i jed­ne i dru­ge, ono­me što se mo­že mi­sli­ti. Sa sta­no­vi­šta na­ra­ti­va, oni mi omo­gu­ću­ju da opi­šem na­ra­tiv­ne is­ka­ze kao pro­iz­vod ima­gi­na­ri­ju­ma, iz ko­ga cr­pu, i ar­gu­men­ta­ri­ju­ma ko­ji od­re­đu­je ras­po­red ima­gi­nar­nih ele­me­na­ta u skla­du sa jed­nim sku­pom gra­ma­tič­kih pra­vi­la ili pra­vil­no­sti. Ta dva ter­mi­na, pre­ma to­me, de­fi­ni­šu jed­nu to­po­lo­gi­ju na­ra­ti­va, ko­ju bi tre­ba­lo upot­pu­ni­ti prag­ma­ti­kom, ko­ja od­go­va­ra na pi­ta­nje: šta na­ra­tiv či­ni i ka­ko? (Cham­bers 2001:100).
Ova se knji­ga da­kle mo­že po­sma­tra­ti kao reč­nik srp­skih op­štih me­sta, kao opis dru­štve­nog ži­vo­ta pri­ča u Sr­bi­ji, i kao mor­fo­lo­gi­ja srp­skog ima­gi­na­ri­ju­ma. Ona se, osim to­ga, mo­že či­ta­ti i kao srp­ski sa­nov­nik. Ovim sam na­slo­vom hteo da su­ge­ri­šem či­ta­o­cu da je mo­žda za­ni­mlji­vo da sve što je ov­de opi­sa­no o Sr­bi­ji u vre­me Mi­lo­še­vi­ća po­sma­tra i kao san. Ovaj oni­rič­ni okvir po­sma­tra­nja na­me­tao mi se po­ste­pe­no dok sam svo­ju dok­tor­sku di­ser­ta­ci­ju pre­ra­đi­vao u knji­gu. Ima to­me ne­ko­li­ko raz­lo­ga.
Pr­vi je da je ve­li­ki deo fi­gu­ra, idi­o­ma, te­ma i pri­ča ko­je sam pri­ku­pio bio bi­za­ran, čak gro­te­skan. Ne­ke su če­sto ko­ri­šće­ne me­ta­fo­re, šta­vi­še, di­rekt­no uka­zi­va­le na sno­li­ke fe­no­me­ne – ide­je o čar­da­ku ni na ne­bu ni na ze­mlji, pri­če o mulju i že­la­ti­nu srp­ske po­li­ti­ke, za­gla­vlje­no­sti u lo­šoj več­no­sti, pro­pu­šte­nim vo­zo­vi­ma, na­ro­di­ma naj­sta­ri­jim, svet­skim za­ve­ra­ma, ta­jan­stve­nim ener­gi­ja­ma, se­ljač­kim pro­ro­čan­st­vi­ma, sve je to svo­jom oni­rič­nom bi­zar­no­šću su­ge­ri­sa­lo ne­ku vr­stu na­ci­o­nal­nog sna. Lju­di su da­kle ko­ri­sti­li sno­li­ke me­ta­fo­re ka­da su pri­ča­li o svom ži­vo­tu u Sr­bi­ji, ali to ni­je je­di­ni raz­log iz koje je ko­ri­sno srp­ski ima­gi­na­ri­jum po­sma­tra­ti kao san.
Ka­da se ima­gi­na­ri­jum sa­gle­da kao san, on­da je mo­gu­će, po ana­lo­gi­ji, pro­na­ći u svim nje­go­vim va­ri­ja­ci­ja­ma i per­mu­ta­ci­ja­ma i stra­te­gi­je ko­je san, po Froj­du, ko­ri­sti u svom ra­du – kon­den­za­ci­ju, pre­me­šta­nje, nad­deter­mi­na­ci­ju, sim­bo­li­za­ci­ju, i se­kun­dar­nu re­vi­zi­ju.[1] Dru­gi raz­log za­što je ko­ri­sno srp­ski ima­gi­na­ri­jum po­sma­tra­ti kao rad sna pro­is­ti­če upra­vo iz ove ana­lo­gi­je: san je pra­va ma­ši­na za pro­mi­šlja­nje dru­štva ko­ju bi dru­štve­ne na­u­ke tre­ba­lo da uzmu ozbilj­no kao mo­ćan i po­ten­ci­jal­no plo­dan te­o­rij­ski mo­del.
Dru­štve­na te­o­ri­ja već u se­bi ima ugra­đe­n afi­ni­tet pre­ma snu kao mo­de­lu. Taj afi­ni­tet po­ti­če od okolnosti da dru­štve­ne na­u­ke mo­ra­ju da pret­po­sta­ve ne­ku vr­stu ne­pro­zir­no­sti dru­štve­ne stvar­no­sti, jer, kad bi dru­štve­na stvar­nost bi­la tran­spa­rent­na, za dru­štve­nim na­u­ka­ma ne bi bi­lo ni­ka­kve po­tre­be, te ih lju­di ni­kad ne bi ni s­mi­šlja­li. Da je dru­štve­na stvar­nost sa­vr­še­no sa­gle­di­va obič­nim lju­di­ma, oni ni­ka­da ne bi ima­li po­tre­bu da pro­iz­ve­du sve te ras­ko­šne fi­gu­ra­ci­je stvar­no­sti – fe­ti­še, to­te­me, ta­bue, ve­šti­ce, de­mo­ne i mi­to­lo­gi­je – sve ono što je na­ma an­tro­po­lo­zi­ma po­sao da de­ši­fru­je­mo. Dru­gim re­či­ma, ve­ći­na lju­di pod naj­ve­ćim bro­jem okol­no­sti ima­će zna­čaj­no manj­kav, de­li­mi­čan i na ne­ki na­čin is­kri­vljen po­jam o funk­ci­o­ni­sa­nju sop­stve­nog dru­štva. Za­to sva­ko­dnev­na svest pred­me­te ob­da­ru­je du­šom, ap­strakt­ne stva­ri vi­di kon­kret­no, svet sa­gle­da­ ne­do­sled­no, ne­si­ste­mat­ski i pro­tiv­reč­no. Ovo se mo­že iz­ra­zi­ti i kao raz­li­ka iz­me­đu po­vr­ši­ne ili fa­sa­de, s jed­ne stra­ne, i du­bi­ne, su­šti­ne ili ne­ka­kvog fun­da­men­tal­ni­jeg ni­voa stvar­no­sti, s dru­ge. Dru­štve­ni na­uč­ni­ci su, pre­ma to­me, svi li­stom, na ovaj ili onaj na­čin, ot­kri­va­či skri­ve­ne, mi­sti­fi­ko­va­ne, ve­lom za­kri­ve­ne stvar­no­sti.
U jed­nom dru­gom ra­du ba­vio sam se de­talj­nim pri­ka­zom sna kao kon­cep­tu­al­nog mo­de­la u dru­štve­noj te­o­ri­ji, po­go­to­vo kod Mark­sa i ka­sni­je kod Be­nja­mi­na i Kra­ka­u­e­ra (Živ­ko­vić 2006a). Po­red to­ga što je ko­ri­stan u si­ste­mat­skom pro­mi­šlja­nju ide­o­lo­škog is­kri­vlje­nja sve­sti, i uop­šte od­no­sa iz­me­đu ba­ze i nad­grad­nje (mark­si­sti), dru­štve­ne struk­tu­re i ko­lek­tiv­ne sve­sti (dir­ke­mov­ci), du­bin­skih i po­vr­šin­skih struk­tu­ra (struk­tu­ra­li­sti svih bo­ja), san je i naj­bo­lja epi­ste­mo­lo­ška ma­ši­na za pro­mi­šlja­nje sa­o­bra­ća­ja iz­me­đu raz­li­či­tih sve­to­va, bi­lo da te sve­to­ve shva­ta­mo kao ku­nov­ske pa­ra­dig­me, fu­ko­ov­ske epi­ste­me, gof­ma­nov­ske okvi­re, ili pro­sto an­tro­po­lo­ške kul­tu­re. Kao što mo­žda naj­bo­lje na sve­tu po­ka­zu­ju in­dij­ske pri­če o ka­lu­đe­ri­ma ko­ji sa­nja­ju da su kra­lje­vi, ko­ji sa­nja­ju da su ne­do­dir­lji­vi, i ta­ko da­lje kroz bes­kraj­ne vr­to­gla­ve sa­mo-re­fe­rent­ne kru­go­ve, san i bu­đe­nje su na­ma lju­di­ma naj­do­stup­ni­ji mo­de­li za ska­ka­nje iz sve­ta u svet (v. Do­ni­ger 1984). Upra­vo na ta­kvo ska­ka­nje iz okvi­ra u okvir ja že­lim da po­zo­vem či­ta­o­ce ove knji­ge. U is­tra­ži­va­nju i pi­sa­nju mo­rao sam da pri­beg­nem ova­kvom žon­gli­ra­nju iz­me­đu ra­znih re­fe­rent­nih okvi­ra, me­ta­fo­ra i mo­de­la pro­sto za­to što se srp­ska stvar­nost ni­je da­la uhva­ti­ti ni jed­nim po­je­di­nač­nim na­či­nom po­sma­tra­nja. Sto­ga pred­la­žem či­ta­o­cu da se ma­lo opro­ba u toj ve­žbi i sam po­ku­ša da me­nja per­spek­ti­vu i ska­če iz­me­đu tro­po­lo­gi­je, di­ja­lo­ški iz­u­kr­šta­nih pri­ča, in­ter­tek­stu­al­no po­ve­za­nih go­vor­nih žan­ro­va, ima­gi­na­ri­ju­ma i, naj­zad, ne­ke vr­ste na­ci­o­nal­nog sa­nov­ni­ka.
Mo­da­li­te­ti sna (du­bok i la­gan, lu­cid­no sne­va­nje, som­na­bu­li­zam, itd.) od­li­čan su mo­del, iz­ve­den iz lič­nog is­ku­stva, za raz­ne ni­voe sve­sno­sti o bi­lo če­mu. Ako dru­štve­na te­o­ri­ja mo­ra da se ba­vi ne­pro­zir­no­šću dru­štva, to zna­či da joj mo­da­li­te­ti sne­va­nja mo­gu po­slu­ži­ti da raz­ma­tra raz­ne ni­voe i mo­da­li­te­te te ne­pro­zir­no­sti. Upro­šće­no go­vo­re­ći, ako su dru­štve­ni na­uč­ni­ci ot­kri­va­či skri­ve­ne stvar­no­sti, on­da su oni po de­fi­ni­ci­ji sve­sni­ji od la­i­ka ko­ji ne vi­de šta je is­pod po­vr­ši­ne, fa­sa­de, ili ve­la, da­kle, oni su budniji u od­no­su na uspa­va­ne ma­se. I za­i­sta, ova­kvo raz­li­ko­va­nje dru­štve­nih gru­pa i slo­je­va po ni­vou sve­sno­sti la­ko se dâ pre­ne­ti na ne­ku vr­stu “ma­pe dre­me­ža”. Ta­ko se, na pri­mer, u sta­roj ko­lo­ni­ja­li­stič­koj, pa­tri­jar­hal­noj i uop­šte po­li­tič­ki ne­ko­rekt­noj op­ti­ci, ni­že kla­se, že­ne, de­ca, pri­mi­tiv­ne kul­tu­re i, na­rav­no, men­tal­no po­re­me­će­ni svi mo­gu vi­de­ti kao re­la­tiv­no du­blje usnu­li, pod­lo­žni­ji mešanju sna i ja­ve, ili, s ma­nje ni­po­da­šta­va­nja, kao u bo­ljem do­di­ru sa svo­jim sno­vi­ma. Tu­mač sno­va je ta­ko ar­he­tip­ski mo­del za sva­kog tu­ma­ča dru­štva. Auto­ri­tet one­i­ro­kri­ti­ka po­či­va, pa­ra­dok­sal­no, na ide­ji da se sve mo­že pro­tu­ma­či­ti, ali u isto vre­me i da i naj­i­scrp­ni­je tu­ma­če­nje osta­vlja mi­ste­ri­o­zan osta­tak, onu srž ko­ja se za­u­vek od­u­pi­re to­tal­noj in­ter­pre­ta­ci­ji i ko­ju je Frojd na­zvao “pup­kom sna”. S jed­ne stra­ne, in­ter­pre­ta­tiv­ni de­li­ri­jum (ap­so­lut­no sve se da to­tal­no pro­tu­ma­či­ti); s dru­ge, fru­stra­ci­ja (uvek ne­što pre­o­sta­ne). U svom rva­nju sa ma­te­ri­ja­lom ko­ji mi je nu­di­la mi­lo­še­vi­ćev­ska Sr­bi­ja, ja sam do­ži­vlja­vao i taj de­li­ri­jum i nje­go­vu fru­stra­ci­ju. U toj na­pe­to­sti iz­me­đu ža­ra pro­na­la­že­nja ne­kog re­da i me­to­da u lu­di­lu, i ose­ća­ja da srp­skom ima­gi­na­ri­ju­mu ni­ka­da ne­ću us­pe­ti da do kra­ja na­met­nem ja­snu i od­re­đe­nu struk­tu­ru, shva­tio sam da se na­la­zim u po­zi­ci­ji tu­ma­ča sno­va.
Po­sta­vi­ti se kao tu­mač sno­va jed­nog dru­štva zna­či pre­ten­do­va­ti da znaš vi­še ne­go nje­go­vi obič­ni ži­te­lji. Oni sne­va­ju, a ti si bu­dan. Da­nas se od an­tro­po­lo­ga tra­ži da bu­du sve­sni i epi­ste­mo­lo­ških i etič­kih pro­ble­ma po­ve­za­nih sa ta­kvim sta­vom kog­ni­tiv­ne po­vla­šće­no­sti. Eks­tre­mi ta­kve sa­mo-re­flek­si­je po­ne­kad pre­vi­še op­te­re­ću­ju tekst za­gle­da­no­šću auto­ra u sop­stve­ni pu­pak. Ja bih ra­di­je da osta­vim či­ta­o­cu da sam iz­vu­če za­ključ­ke o mo­joj po­zi­ci­ji is­tra­ži­va­ča, no po­što spa­dam u do­ne­kle (za za­pad­nu an­tro­po­lo­gi­ju ba­rem) ano­mal­nu pod­vr­stu “et­no­gra­fa-domoroca” (na­ti­ve et­no­grap­her), i po­što je ovo, u do­dat­nom obr­tu, pre­vod na moj ma­ter­nji je­zik knji­ge ko­ja je u ori­gi­na­lu na­pi­sa­na na en­gle­skom i na­me­nje­na ame­rič­kom či­ta­o­cu, ose­ćam ipak po­tre­bu da ne­ke stva­ri do­ne­kle raz­ja­snim već u ovom uvo­du.