Tamo ću te čekati

KAD PROĐEŠ VETROVE I OLUJE

Poštovani čitaoče,
otvarajući ovu knjigu, već si dao svoj q|as za književnost, kulturu, mladost! Već si dao vetar u leđai autoru tako potreban na nesigurnoj pučini samostalnosti, zagađenoj kičom i šundom sa TV-a. U ime autora i u svoje lično ime hvala što držiš palčeve jurišu na vetrenjače propagande!
Žestoko i sugestivno deluju imperativi mlade pesnikinje Katarine Isailović u njenom pesničkom prvencu „TAMO ĆU TE ČEKATI". Direktno obraćanje lirskog subjekta deluje nam impozantno, te se i sami prepoznajemo u liku mladića/devojke kojoj se pesnikinja obraća. Njena polja mladosti beskrajno su široka, strofe obiluju metaforom, alegorijom, dok personifikacija tako verno oblikuje njene misli da se prosto zapitate: koliko autor zapravo ima godina? Njena razmišljanja načas su naivna i dečija, dok su druga krajnje filozofska i životna i čini se da o njima razmišlja osoba sa priličnim životnim iskustvom:
„Novac vas sve ispunjava i u mozgu vam stvara sliku
da ako imate novac, imate sve, možete upravljati svemu i svačemu. Jeste li svesni da je novac prolazni materijal? Danas ga ima, sutra ne. Jeste li razmišljali da novcem nikada nećete vratiti mladost ili kupiti nečije zdravtje? Novcem možete kupiti kuću, ali ne dom i mir u njoj. Možete kupiti sat, ali nikad nećete kupiti vreme. Danas ste neko, sutra apsolutno niko i ništa.
Protaznost’.

Pa ipak pojedini njeni tekstovi deluju upozoravajuće, otrežnjujuće. U priči „Zbogom, idem da ozdravim" vidimo jednu ozbiljnu, tešku, mučnu priču o devojčici koja svesno saznaje da ima leukemiju i, ma kolika bila podrška njenih
roditelja, ona tu bitku gubi. Katarina je ovo napisala sa svega 14 godina, i te kako svesna prisutnosti ove opake bolesti koja kosi nemilice, ne pitajući za adresu!
Njene rečenice su kratke, sažete, jasne, ali sa punim značenjskim i smisaonim sadržajem. Metafore, personifikacije, apostrofa (direktno obraćanje), imperativ i prezent kao dominatni glagolski oblici, sve ovo upućuje da autorka živo razgovara sa svojim lirskim subjektom (ili je subjekat ona sama), grdi ga, sažaljeva, hvali, nekad ismeva, ali uvek na takav način da se ispod svega jasno podcrtava dominatna emocija: Ijubav. Ljubav je pokretač svega, pa tako i inspiracije mlade autorke, što je sasvim u skladu sa njenim godinama. Njena lirika obojena je crvenom bojom, modrom, ponekad sivom, ali sveukupno nebeskim azurom koje upija u sebe sve nežne reči sveta. Njena su pisma i stranice dnevnika oličenje energije, svetlosti i zaljubljenosti, tako tipične tinejdžerskim godinama! Zatrepte katkad tonovi pesimizma, što je sastavni deo svake mladosti. Pesnikinja u svojoj tvornici lirike to vešto prekraja u stihove i strofe, uvek pronalazeći način da patetiku prevaziđe i iznova raširi krila poleta.
Kaćina neba su plava, noći zvezdane, vetrovi menjaju boje. U njoj i dalje vri ona dečija iskrenost i pesma. Ona se uspešno poigrava peščanikom vremena; čas je nevina devojčica koja prvi put voli, grli i stidljivo Ijubi, čas je zrela žena kojoj se vraća Ijubav iz prve mladosti i taj susret vamiči od usijanih srca! Niko ne piše tako iskreno, vrcavo, bolno, zaljubljeno i zaneseno kao mlada pesnička duša! Sem možda Mike Antića, večitog dečaka. Katarina nas vodi tragom svog mladalačkog ustreptalog zanosa, njeno biće satkano je od svetlosti, nepatvorenosti tako svojstvene njenim pamučnim godinama, vraća nas u onu najiskreniju, najplavlju mladost, cvrsto nas vežući za svoj kompas na tom putovanju! Mi vidimo svet njenim očima, nosi nas vir emocija sa epicentrom u njenom srcu, njeni likovi su stvarni, setni, tužni, srećni, zaljubljeni, razočarani, uplašeni, i bolno iskreni onda kada je jubav već prošla!
***