• Srbija
  • English
  • +381 (0)11 3463 072
  • +381 (0)60 3463 072
  • Večno mučenje nauke
    Večno mučenje nauke

    Večno mučenje nauke

    Iz recenzije :

    ’’Za razliku od prva dva toma, ovaj treći u celosti je posvećen recentnim novostima u empirijskoj (fizika, biologija, sociologija) i fundamentalnoj teorijskoj nauci (matematika, logika itd), sa čestim dijahronijsko-retrospektivnim flash-back-ovima (fasciniraju znanja starih civilizacija i kultura). Tu su i naučne hipoteze, vizionarske ponesenosti u ekstrapoliranju, ali i verifikovane naučne istine, pa i epohalna otkrića.

    U svemu tome Stojanović demonstrira svoj angažovani kritički stav, sa fokusom na amplificiranosti, razuđenosti nauke u neoliberalizmu (svojevremeno Fukujama ga je proslavio kao najsavršeniji stepen razvoja i „kraj ljudske istorije,“ ali je kasnije reterirao) koji svoju eksploatatorsku notu vuče još iz robovlasništva i feudalizma. U toj naučnoj disperzivnoj amplificiranosti je značajan procenat nesvrsishodnih projekata (ne samo enormnog odliva budžeta u naoružanje, više od milion dolara u sekundi), koje Stojanović kao osvedočeni humanista sa pravom smatra ne-naukom.

    Onda se logično pojavljuje Stojanovićevo pozivanje na Marksovu naučno-kritičku prognozu kapitalizma kao (budućeg) sopstvenog grobara. Po našem autoru, taj nestanak kapitalizma jeste Conditio sine qua non: uslov rađanja i konsolidacije pravednog društva i predominacije svrsishodne, antropološki angažovane nauke. Prema autoru, pravedno društvo ima ove svoje krucijalne prioritete:

    iskorenjivanje materijalne i duhovne bede, zatim svih vrsta bolesti individualizacijom lekova bez štete po zdravlje svakog čoveka, obezbeđivanje trajnog prava na rad i dostojanstven život u celini, uvođenje potpuno besplatnog zdravstvenog osiguranja i školskog obrazovanja i usavršavanja na svim nivoima, briga o deci i starima, te trudnicama i zdravom potomstvu, ostvarivanje visokog stepena razvoja svrsishodne nauke u funkciji stalnog unapređivanja svih ljudskih vrednosti i vrlina, izgrađivanje potrebne infrastrukture, zabrana ratova i proizvodnje svih vrsta naoružanja za masovno ubijanje ljudi i uništavanja imovine, usmeravanje vojnih i budžeta razularenih obaveštajnih službi za brojne hitne potrebe ljudi, zadržavanje samo snaga za očuvanje nužnog nivoa mira i reda. Drugim rečima, sve što je u interesu građana mora biti prioritet.

    Na sadašnjem nivou razvoja proizvodnih snaga, mogućnosti da se ti vitalni prioriteti ostvare, realno su i imperativno opredeljenje. Glavni uslov za takav razvoj jeste da se što pre realizuje prelaz iz neoliberalizma u izvorno pravedno društvo Marksovog tipa bez višestranačja koje Stojanović definiše kao sistem multijednoumlja (održavanje rascepkanosti naroda da nikada ne može delovati jedinstveno u zaštiti svojih interesa). Nužno je da se efikasno spreči eskalacija nesvrsishodne na štetu svrsishodne nauke, što je glavna preokupacija Stojanovića. On u nesvrsishodnu nauku ubraja genetski inženjering (kloniranje organizama), stvaranje veštačkog čoveka (kiborg), proizvodnju genetski modifikovane hrane da bi se stalno uvećavao profit, deo deplasiranog istraživanja kosmosa (radi imperijalnog prestiža), širenje atomskog naoružanja (filozof „praksisovac“ Svetozar Stojanović kao etičar, svojevremeno je upozoravao na opasnost nuklearne apokalipse).

    Piščeve izložene ideje zavređuju punu praktičnu i teorijsku pažnju, pogotovo što je za tako nešto vreme odavno sazrelo. Ustvari, borbu protiv eksploatatorskog sistema Milutin G. Stojanović predstavlja kao antipolitiku ili dominiranje javnosti, diplomatiju masa, bez partokratije. Ovako percipirana pozicija našeg pisca ne proizvodi šum u percepciji shvatanja njegove pozicije. Njegova kreativno-režijska i visprena metodološka inovacija u vidu fantastične pesničke slobode, kao crvena nit se provlači u sva tri toma (najpre kroz imaginiranje „raporta“ građaninu Marksu o situaciji u svetu od njegove fizičke smrti do danas) filozofsko traganje za ljudskošću, naročito kroz održavanje zamišljenog spektakularnog Samita u beogradskom Sava centru 2013, na kome učestvuje preko 150 najviđenijih umova Planete kroz istoriju!

    U radnom predsedništvu bili su Platon, Aristotel, ustanik Spartak, Đordano Bruno, Hegel, Marks, a skup je vodio Leonardo da Vinči koji je prvi „govorio.“ Usvojen je Apel za društvo ljudskosti i pravde, upućen Generalnoj skupštini UN u Njujorku i svim vladama u svetu!

    Kao da naviru iz nekakvog roga izobilja, u knjizi se roje i fantastično-fascinantni naučni podaci: o nastanku kosmosa postoje pet teorija, a Veliki prasak desio se pre 14,7 milijardi godina (iz jedne tačke za deset sekundi, autor te teorije je Englez Fred Hoyle); dužina kosmosa je 156 milijardi svetlosnih godina; Sunce počinje da odumire tek za sedam milijardi godina; fizičari-astronomi smatraju da ima bar 10.000 vanzemaljskih civilizacija; prečnik atoma je 10-tomilijarditi deo santimetra; svaka čestica (kvant) ima svoju antičesticu; kod Ženeve je izgrađen moćni eksperimentalni akcelerator u potrazi za Higsovom česticom (bozon, „božija čestica“ kojom se objašnjava nastanak kosmosa); neuroni u mozgu obave milione interakcija u sekundi i zrače slabu struju 1000-ti deo Volta, a mozak troši 11 Wati energije u sekundi; u delu glavice spermatozoida kodiran je plan stvaranja mozga. Govori se i o teškim neutronskim super-zvezdama („crne rupe“), jatima galaksija, kvazarima, antimateriji, teorijskoj kvantnoj fizici (kosmos je jedan kvantni kompjuter), o naizmeničnom širenju (eksplozija) i skupljanju vasione u malenoj tački velike mase (singularitet). Hoće li biti kraja sveta i ljudske civilizacije: ponavljanja singulariteta i novog Big benga (Veliki prasak), novog kosmosa i novog života u njemu? Smatra se da će do 2045.g. veštačka inteligencija (kiborg) biti moćnija od čovekovog mozga (što nije moguće, jer je on kreator svega, pa i takve inteligencije za svoje potrebe). Je li nam uteha što američki astronauti rade na tome da preusmere velike asteroide da ne udare u Zemlju (sletanjem na njih)?

    Science fiction - pisac Artur Klark predviđa u ovom veku dozvolu kloniranja ljudskog bića, uništenje atomskog oružja, robotizovane kolonije starih ljudi na Mesecu (s udobnijim i dužim životom), a Zbignjev Bžežinski ima viziju „kapitalizma sa dušom“ i čoveka superkulture. Američki naučnici predviđaju ljude 350-togodišnjake!

    Na tom optimističkom talasu i naš pisac Stojanović ima viziju pravednog, ne-kapitalističkog društva koje će zaboraviti termine „nacionalna teritorija,“ „nacionalni interes,“ svako zlo i nepravdu (likvidacija pravne anomije), a društvom će upravljati Savet najumnijih (kao u Platonovoj „Državi,“ uzoru svih potonjih utopija). Takav visok humanizam u intenciji, uvek zaslužuje apriorne pohvale ako ga suprotstavimo tezama o iluzornosti ljudske slobode, o padu čoveka (Miltonov „Izgubljeni raj“), da je „Čovek čoveku vuk“ (Hobs), da je ovo „najgori od svih mogućih svetova“ (Šopenhauer), da je ljudsko društvo „pustinja naseljena krvoločnim zverima“ (Ruso), da egzaktna nauka ide u susret samouništenju (Špengler), najzad, da je čovek uništio ratovima svih 20 civilizacija koje je stvorio, sem poslednje (Arnold Tojnbi).

    San o „zlatnom dobu“ u paganskoj antici, neuspesi nekih mahom pozitivnih utopijskih teorija (T. Kampanela, T. Mor, Furije, R. Oven), ali i slobodarski eho Francuske buržoaske revolucije 1789 i Pariske komune 1871, te neminovni poraz hitlerizma, spuštanje „gvozdene zavese“ oko lagera, koja je označila početak hladnog rata i rađanje staljinizma kroz delom okaljane prakse izvorne ideje o pravednom društvu, bratoubilački raspad Jugoslavije, sa NATO bombardovanjem 1999 i Kumanovskim sporazumom (otimanje Kosova), ne utiču na jačinu naše volje da radimo na pravednom društvu suprotstavljajući se apasionalnoj malograđanskoj inerciji, larpurlartističkom eskapizmu i povlačenju u „kulu od slonovače“ (sred pustopašnog orgijanja partokratije, nepotizma, kleptomanije i kleptokratije).

    U kriznim vremenima ideje o promenama, pravičnosti, jednakosti, moralnosti (Kantov Kategorički imperativ) i napredne, izvorne prokomunističke ideje redovno dobijaju na ubrzanju, a primerno ih legitimiše ona Ernst Blohova konkretno-utopijska vizija/nada u dezalijeniranu egzistenciju slobodnog ljudskog bića, bića slobode, kojem se na horizontu radosno zari ona žuđena ontologija „još-ne-bitka.“

    Zato je uvek aktuelna ideja o permanentnoj evoluciji, promenama revolucionarnim i mirnim putem, jer sintagma Natura non facit saltus (Priroda ne pravi skokove) smiruje ekstremizam u promenama, afirmišući njihovo objektivno limitirano dejstvo bez obzira što filozofi dijalektičari osporavaju takav prilaz.

    Po Mikele Difrenu nije samo poželjna revolucija u umetnosti, već kako revoluciju učiniti umetničkom! Suštinsko je pitanje kako se postaviti posle revolucije, ubedljivo razložno primetio je naš Svetozar Marković.

    I zato enormna, nekontrolisana eskalacija nauke i tehnike na konto antropološkog humanizma, urgentno postavlja pitanje odgovornosti društvenog sistema i, naročito, vlada, vladajućeg Weltanschauunga za čime, iz sve snage, angažovano pledira, nekom toliko obezoružavajućom čednošću i dirljivom iskrenošću, i ova značajna, otrežnjujuća i humanistički vazneta Stojanovićeva knjiga.

    Jer, Periculum in mora, u oklevanju je opasnost! (Da li ćemo ikad postati svesni te jednostavne istine)?’’

    Kosta Vasiljković

    umetnički kritičar (AICA)

    Vise detalja
    Šifra: 135617
    2.500 rsd

    potrebna količina:


    dostavadostava i poŠtarina

    nacin placanjanaČin plaĆanja

    Opcije plaćanje za kupce iz Srbije:

    - pouzećem prilikom isporuke knjiga
    - internet karticama Visa,Maestro i Mastercard
    - preko IPS skeniraj - mBanking aplikacije
    - putem uplatnice na šalteru pošte ili banke

    Opcije plaćanje za kupce iz inostranstva:

    - pouzećem za kupce iz BIH i Crne Gore
    - putem PayPal sistema
    - internet karticama Visa, Maestro i MasterCard

    postavi pitanjepostavite pitanje

    OPIS KNJIGE
    Iz recenzije :

    ’’Za razliku od prva dva toma, ovaj treći u celosti je posvećen recentnim novostima u empirijskoj (fizika, biologija, sociologija) i fundamentalnoj teorijskoj nauci (matematika, logika itd), sa čestim dijahronijsko-retrospektivnim flash-back-ovima (fasciniraju znanja starih civilizacija i kultura). Tu su i naučne hipoteze, vizionarske ponesenosti u ekstrapoliranju, ali i verifikovane naučne istine, pa i epohalna otkrića.

    U svemu tome Stojanović demonstrira svoj angažovani kritički stav, sa fokusom na amplificiranosti, razuđenosti nauke u neoliberalizmu (svojevremeno Fukujama ga je proslavio kao najsavršeniji stepen razvoja i „kraj ljudske istorije,“ ali je kasnije reterirao) koji svoju eksploatatorsku notu vuče još iz robovlasništva i feudalizma. U toj naučnoj disperzivnoj amplificiranosti je značajan procenat nesvrsishodnih projekata (ne samo enormnog odliva budžeta u naoružanje, više od milion dolara u sekundi), koje Stojanović kao osvedočeni humanista sa pravom smatra ne-naukom.

    Onda se logično pojavljuje Stojanovićevo pozivanje na Marksovu naučno-kritičku prognozu kapitalizma kao (budućeg) sopstvenog grobara. Po našem autoru, taj nestanak kapitalizma jeste Conditio sine qua non: uslov rađanja i konsolidacije pravednog društva i predominacije svrsishodne, antropološki angažovane nauke. Prema autoru, pravedno društvo ima ove svoje krucijalne prioritete:

    iskorenjivanje materijalne i duhovne bede, zatim svih vrsta bolesti individualizacijom lekova bez štete po zdravlje svakog čoveka, obezbeđivanje trajnog prava na rad i dostojanstven život u celini, uvođenje potpuno besplatnog zdravstvenog osiguranja i školskog obrazovanja i usavršavanja na svim nivoima, briga o deci i starima, te trudnicama i zdravom potomstvu, ostvarivanje visokog stepena razvoja svrsishodne nauke u funkciji stalnog unapređivanja svih ljudskih vrednosti i vrlina, izgrađivanje potrebne infrastrukture, zabrana ratova i proizvodnje svih vrsta naoružanja za masovno ubijanje ljudi i uništavanja imovine, usmeravanje vojnih i budžeta razularenih obaveštajnih službi za brojne hitne potrebe ljudi, zadržavanje samo snaga za očuvanje nužnog nivoa mira i reda. Drugim rečima, sve što je u interesu građana mora biti prioritet.

    Na sadašnjem nivou razvoja proizvodnih snaga, mogućnosti da se ti vitalni prioriteti ostvare, realno su i imperativno opredeljenje. Glavni uslov za takav razvoj jeste da se što pre realizuje prelaz iz neoliberalizma u izvorno pravedno društvo Marksovog tipa bez višestranačja koje Stojanović definiše kao sistem multijednoumlja (održavanje rascepkanosti naroda da nikada ne može delovati jedinstveno u zaštiti svojih interesa). Nužno je da se efikasno spreči eskalacija nesvrsishodne na štetu svrsishodne nauke, što je glavna preokupacija Stojanovića. On u nesvrsishodnu nauku ubraja genetski inženjering (kloniranje organizama), stvaranje veštačkog čoveka (kiborg), proizvodnju genetski modifikovane hrane da bi se stalno uvećavao profit, deo deplasiranog istraživanja kosmosa (radi imperijalnog prestiža), širenje atomskog naoružanja (filozof „praksisovac“ Svetozar Stojanović kao etičar, svojevremeno je upozoravao na opasnost nuklearne apokalipse).

    Piščeve izložene ideje zavređuju punu praktičnu i teorijsku pažnju, pogotovo što je za tako nešto vreme odavno sazrelo. Ustvari, borbu protiv eksploatatorskog sistema Milutin G. Stojanović predstavlja kao antipolitiku ili dominiranje javnosti, diplomatiju masa, bez partokratije. Ovako percipirana pozicija našeg pisca ne proizvodi šum u percepciji shvatanja njegove pozicije. Njegova kreativno-režijska i visprena metodološka inovacija u vidu fantastične pesničke slobode, kao crvena nit se provlači u sva tri toma (najpre kroz imaginiranje „raporta“ građaninu Marksu o situaciji u svetu od njegove fizičke smrti do danas) filozofsko traganje za ljudskošću, naročito kroz održavanje zamišljenog spektakularnog Samita u beogradskom Sava centru 2013, na kome učestvuje preko 150 najviđenijih umova Planete kroz istoriju!

    U radnom predsedništvu bili su Platon, Aristotel, ustanik Spartak, Đordano Bruno, Hegel, Marks, a skup je vodio Leonardo da Vinči koji je prvi „govorio.“ Usvojen je Apel za društvo ljudskosti i pravde, upućen Generalnoj skupštini UN u Njujorku i svim vladama u svetu!

    Kao da naviru iz nekakvog roga izobilja, u knjizi se roje i fantastično-fascinantni naučni podaci: o nastanku kosmosa postoje pet teorija, a Veliki prasak desio se pre 14,7 milijardi godina (iz jedne tačke za deset sekundi, autor te teorije je Englez Fred Hoyle); dužina kosmosa je 156 milijardi svetlosnih godina; Sunce počinje da odumire tek za sedam milijardi godina; fizičari-astronomi smatraju da ima bar 10.000 vanzemaljskih civilizacija; prečnik atoma je 10-tomilijarditi deo santimetra; svaka čestica (kvant) ima svoju antičesticu; kod Ženeve je izgrađen moćni eksperimentalni akcelerator u potrazi za Higsovom česticom (bozon, „božija čestica“ kojom se objašnjava nastanak kosmosa); neuroni u mozgu obave milione interakcija u sekundi i zrače slabu struju 1000-ti deo Volta, a mozak troši 11 Wati energije u sekundi; u delu glavice spermatozoida kodiran je plan stvaranja mozga. Govori se i o teškim neutronskim super-zvezdama („crne rupe“), jatima galaksija, kvazarima, antimateriji, teorijskoj kvantnoj fizici (kosmos je jedan kvantni kompjuter), o naizmeničnom širenju (eksplozija) i skupljanju vasione u malenoj tački velike mase (singularitet). Hoće li biti kraja sveta i ljudske civilizacije: ponavljanja singulariteta i novog Big benga (Veliki prasak), novog kosmosa i novog života u njemu? Smatra se da će do 2045.g. veštačka inteligencija (kiborg) biti moćnija od čovekovog mozga (što nije moguće, jer je on kreator svega, pa i takve inteligencije za svoje potrebe). Je li nam uteha što američki astronauti rade na tome da preusmere velike asteroide da ne udare u Zemlju (sletanjem na njih)?

    Science fiction - pisac Artur Klark predviđa u ovom veku dozvolu kloniranja ljudskog bića, uništenje atomskog oružja, robotizovane kolonije starih ljudi na Mesecu (s udobnijim i dužim životom), a Zbignjev Bžežinski ima viziju „kapitalizma sa dušom“ i čoveka superkulture. Američki naučnici predviđaju ljude 350-togodišnjake!

    Na tom optimističkom talasu i naš pisac Stojanović ima viziju pravednog, ne-kapitalističkog društva koje će zaboraviti termine „nacionalna teritorija,“ „nacionalni interes,“ svako zlo i nepravdu (likvidacija pravne anomije), a društvom će upravljati Savet najumnijih (kao u Platonovoj „Državi,“ uzoru svih potonjih utopija). Takav visok humanizam u intenciji, uvek zaslužuje apriorne pohvale ako ga suprotstavimo tezama o iluzornosti ljudske slobode, o padu čoveka (Miltonov „Izgubljeni raj“), da je „Čovek čoveku vuk“ (Hobs), da je ovo „najgori od svih mogućih svetova“ (Šopenhauer), da je ljudsko društvo „pustinja naseljena krvoločnim zverima“ (Ruso), da egzaktna nauka ide u susret samouništenju (Špengler), najzad, da je čovek uništio ratovima svih 20 civilizacija koje je stvorio, sem poslednje (Arnold Tojnbi).

    San o „zlatnom dobu“ u paganskoj antici, neuspesi nekih mahom pozitivnih utopijskih teorija (T. Kampanela, T. Mor, Furije, R. Oven), ali i slobodarski eho Francuske buržoaske revolucije 1789 i Pariske komune 1871, te neminovni poraz hitlerizma, spuštanje „gvozdene zavese“ oko lagera, koja je označila početak hladnog rata i rađanje staljinizma kroz delom okaljane prakse izvorne ideje o pravednom društvu, bratoubilački raspad Jugoslavije, sa NATO bombardovanjem 1999 i Kumanovskim sporazumom (otimanje Kosova), ne utiču na jačinu naše volje da radimo na pravednom društvu suprotstavljajući se apasionalnoj malograđanskoj inerciji, larpurlartističkom eskapizmu i povlačenju u „kulu od slonovače“ (sred pustopašnog orgijanja partokratije, nepotizma, kleptomanije i kleptokratije).

    U kriznim vremenima ideje o promenama, pravičnosti, jednakosti, moralnosti (Kantov Kategorički imperativ) i napredne, izvorne prokomunističke ideje redovno dobijaju na ubrzanju, a primerno ih legitimiše ona Ernst Blohova konkretno-utopijska vizija/nada u dezalijeniranu egzistenciju slobodnog ljudskog bića, bića slobode, kojem se na horizontu radosno zari ona žuđena ontologija „još-ne-bitka.“

    Zato je uvek aktuelna ideja o permanentnoj evoluciji, promenama revolucionarnim i mirnim putem, jer sintagma Natura non facit saltus (Priroda ne pravi skokove) smiruje ekstremizam u promenama, afirmišući njihovo objektivno limitirano dejstvo bez obzira što filozofi dijalektičari osporavaju takav prilaz.

    Po Mikele Difrenu nije samo poželjna revolucija u umetnosti, već kako revoluciju učiniti umetničkom! Suštinsko je pitanje kako se postaviti posle revolucije, ubedljivo razložno primetio je naš Svetozar Marković.

    I zato enormna, nekontrolisana eskalacija nauke i tehnike na konto antropološkog humanizma, urgentno postavlja pitanje odgovornosti društvenog sistema i, naročito, vlada, vladajućeg Weltanschauunga za čime, iz sve snage, angažovano pledira, nekom toliko obezoružavajućom čednošću i dirljivom iskrenošću, i ova značajna, otrežnjujuća i humanistički vazneta Stojanovićeva knjiga.

    Jer, Periculum in mora, u oklevanju je opasnost! (Da li ćemo ikad postati svesni te jednostavne istine)?’’

    Kosta Vasiljković

    umetnički kritičar (AICA)

    Br.strana: 347

    Povez: Tvrdi povez

    God.izdanja: 2014.

    Izdavač: BeoSing

    ISBN: 978-86-7686-192-7

    Komentari čitalaca

  • Napišite recenziju za ovu knjigu i uz malo sreće osvojite
    vaučer za kupovinu od 2000 dinara!

    KorisnaKnjiga.com koristi cookije kako bi prilagodila sajt korisniku i analizirala prikazani sadžaj.
    Podaci o identitetu korisnika se ne prikupljaju, već samo informacije o posećenosti koje dalje naši partneri obrađuju. Više informacija.