• Srbija
  • English
  • +381 (0)11 3463 072
  • +381 (0)60 3463 072
  • Za san daleko
    Za san daleko

    Za san daleko

    Iz recenzije :

    ’’SAN KAO PUT

    Sanjar je onaj ko svoj put pronalazi vođen mesečinom,
    a njegova kazna je u tome što vidi zoru pre ostatka sveta.

    Oskar Vajld

    Poezija mora biti muzika. Ritam disanja, uzdaha, srca, sna ... Zbirka pesama Snežane Petrović je intimni dnevnik koji otvara prostore sna, vodeći nas kroz hodnike sećanja i slutnji. San nije proročanstvo, kao što nije ni linearno odmotavanje proživljenog filma. San je isprekidan, daje nagoveštaje i nikada nije siguran u svet u kojem postoji. Nije siguran ni u sebe. Muzika hodnika je ispunjena ehom koji pri svakom koraku odzvanja. Pesnik nije siguran u svoj glas, baš kao što nikada ne možemo čuti sebe na isti način na koji nas čuju drugi ljudi. Glas se pretvara u reč, a reči beže. Pesme koje otvaraju zbirku polaze od naslovne sintagme i naglašavaju taj osnovni, uvodni ton:

    “Zatim se uputih stopama kamenim,
    Da pronađem opet izgubljenu sebe.“

    Šekspirovska igra reči sna u snu, kao i kasnija alegorija života kao pozornice u „Ulozi“ otkrivaju da je zbirka, iako se pesnik odriče i razuma i srca, promišljena i proživljena i da redosled pesama nije nimalo slučajan. Čitalac polazi na put, vođen stihovima pisanih u najboljoj tradiciji srpske moderne, sigurnim stihom, metrikom koja nagoni na čitanje naglas. Neminovna je asocijacija na Andrićevu priču o pričanju gde je pesnik kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo. Poezija je tajno, posvećeno mesto ispovesti, rupa iz novele o caru Trajanu koja postaje bezdan, fini dijagram osećanja koji se nesigurno prikazuje kao izlomljena linija života na papiru... Ali nijednog trenutka pesnik nije sveznajući, moralni propovednik koji nam svoju istinu nameće kao jedinu, te je, paradoksalno, samim tim najistinitiji, naročito kada peva o ljubavi, najstarijem i najmoćnijem od svih anđela i demona.

    LJubav je tuga, bol, vantelesno iskustvo čekanja, sećanja, slutnji, kajanja, nadanja. Uhvaćeni trenuci koji često promiču svima koji ih doživljavaju, kao što život izmiče svima koji ne umeju da ga posmatraju i zabeleže. LJubavna pesma ne nastaje kao imitacija, već kao potreba. Ta potreba preplavljuje i pravi pesnik zna da nekontrolisanim izlivima može zvučati i nezgrapno i lažno. Snežana Petrović spada u tu ređu vrstu pravih pesnika koja virove i bujice skladno i odmereno pretvara u uobličene pejzaže i slike, ne gubeći na njihovoj izvornoj snazi. Da osećanja od kojih se beži okuje rečima. Da u zvuku mučne tišine otkrije muzičke teme bola, utehe, razaranja, nemoći, jauka, loma ... Sva ta osećanja ljudi obično ne umeju da osete pojedinačno u teškim vremenima. Osećaju ih kao zajednički pritisak. Zaista, pokušajte da zatvorenih očiju osetite broj dodira na koži. Istovremeni, oni se spajaju u jedan. I zato je pesničko čulo veoma važno. Čulo koje nam omogućava da, kroz bolje razumevanje svog bola, razumemo puteve sreće.

    Snežanine pesme se, zahvaljujući osećaju za meru i celinu, nikada ne raspršavaju u analizu i demonstraciju pesničke veštine. Minijature su snažne, bez nepotrebnih ukrasa, sa jasnom slikom u osnovi, sa poštovanjem Reči. Kao što Henri Miler, govoreći o snazi ljudskog duha, pravi poređenje sa rekom koja traži more: „sabijena, ima veću snagu“.
    Jezik pesama pleni neobičnim spojevima: „ruka gitare“, „usnula ramena“, „uzdah smokve“. Doduše, ima tu i „meseca lopova“, „usnulih ruža“, „crnih dana“ i „suznih očiju“, ali čak i tada na scenu stupa Reč koja spomenaru daje snagu egzistencijalističke filozofije života. Na taj način se pesma „Ubrani cvet“ izdiže do filozofske minijature koja izjednačava prirodu, pesnika i Boga u igri stvaranja i promena. Ili kada se pesnik pretvara u stvaraoca sveta u „Blokadi“. Na kraju, najviši filozofski dometi poetskih stvaralaca, poput ukrštaja Laze Kostića, jednostavnih su motiva: srce, razum, san, baš kao i kod Snežane Petrović i svih pesnika koji intuitivno otkrivaju ključne dileme postojanja:

    Razum il`srce:
    Ko koga laže?
    Ko kome krade san?

    Pesnikinja nesvesno postaje vodič, poput pesnika Vergilija kod Dantea, jer za razumevanje sveta već pomenuto pesničko čulo je neophodno:

    ... Sve ponesi sa sobom / srce i dušu, detinjstvo i plač

    ... i mudrost kontrasta i paralelizama blaga i kamenja, kestena i bora, Sunca i žara.

    Pesnik, čija je «kazna da vidi zoru pre ostalih», nužno je pesnik vizije. Ne one sa lažnim i patetičnim nadahnućem, već sposobnosti da se, kako kaže Meterlink u «Plavoj ptici», vidi duša stvari i da se u svakodnevnom, svima uočljivom, primeti nagoveštaj onoga što će doći. U letnjoj noći osetiti vetar koji donosi dah zimskog jutra i dalekog rađanja januara, ili, kao u pesmi «Bosonoga», bez ijedne trunke putenosti otkriti buru strasti. Zaista, bez preterivanja, dostojno «Strepnje» Desanke Maksimović.

    Retorska pitanja su česta u tkivu pesama ove zbirke. Pitanje je suština stvaranja i saznanja, bez kojih poezija ne postoji. Pesnikinja je stalno u dijalogu sa sobom, svetom i pesmom. U «Zimi», hladnoća otkriva želju i potrebu koje se uzdižu do sudbine i slobode. To je školski primer da pesma polazi od običnog, prozaičnog čulnog utiska, koji najpre dobije metaforični oblik, a na drugom stepenu se pretvara u univerzalno i vanvremensko. Emili Dikinson, poznata po misli da je «nada pernata stvar koja sleti na dušu» radi to isto. Misli opredmećuje, a zatim toj metafori daje nov život u novom značenju. Sva retorska pitanja prave odgovore dobijaju u, po mom mišljenju, najboljim pesmama «Proređeni zrak» i «Tama» koje imaju snagu engleskih simbolista, pre svega Jejtsa. Bajkovito, narativno, vredno citiranja:

    Tamo miris noći oseća prašina.
    Slast buđenja oseti tek po koji mrav.
    Ne dopire moć besmrtnosti duše,
    Niti smrtnost tela dočarava kraj.

    Zaista, kada čitamo pesmu „Čula“ mi uživamo kao kada je reč o antologijskim stihovima čija snaga je uvek u poenti na kraju: nemi, slepi i nepokretni pred kojima se povlače sile prirode, jer su vođeni ljubavlju. Ali to ne bi bilo ništa novo bez dvosmislene poente na kraju:

    A oni, nemi, slepi, a srećni
    Krenuše stazom nepokretni.
    Ne znajući da su ljudi.

    Veličina ljudskosti je u prevazilaženju telesnog. U pesmi «Sjaj» ta ideja se dovodi do paradoksa. Pesnik ne može bez iskustva, a upravo se toga odriče. Međutim, to je tajna do koje se dolazi iskustvom: najveći bol je bez jauka i suza, najveća ljubav je bez reči, najveća sreća je bez smeha. Onog trenutka kada se prevaziđe pojavni život, taj život u pesmi postaje stvarniji od svih muzika, reči, prašina, snova, događaja, buke, ulica, sunca ...

    Zanimljivo je posmatrati, kao upoređivanje dva pesnika ili dva svedoka iste priče, kako jedan pesnik govori o istom osećanju u dve pesme. «Nije mi stalo» i «Osveta» pokazuju kako snaga originalnog poređenja ovu drugu pesmu, i pored naslova koji sve otkriva, čini ubedljivijom i stvarnijom, bez obzira na oneobičene slike. Osveta je uvek između svetlosti i tame, leda i plamena. Čak i etimološki, kao što reč «mržnja» na prvi pogled plamti, bukti, a zapravo je izvedena iz korena reči «(s)mrznuti», pretvoriti se u led. Slično tome, «Kad srce ne želi» otkriva zašto najbolji pesnici često teško i malo pišu. Osećanja, jednom izneta na svetlost dana, jednom uronjena u štamparsku boju – postaju plašljiva i ranjiva. Pesnikinja je u strahu da otkrivena, van srca, neće moći da nađe pravu odeću reči za misli, san i glas. Ovaj deo zbirke zaokružuju «LJubavne reči», koje sintetizuju ideju o ljubavi i pesništvu. Pesme i ljubav su u stalnom nadovezivanju, prožimanju, promeni, toku, preoblikovanju i preplitanju.

    Stihovi:
    Maglovita sećanja,
    Izbrisah korakom

    otvaraju drugi tematski deo zbirke koji se bavi putem u vreme i prostor detinjstva, nostalgijom, dalekim snom o lipama, bagremovima, svetim plavetnilima odrastanja u Masloševu i Šumadiji. Opet simbolika putovanja i sna. Kako razumeti da se sećanja brišu korakom? Zar povratak u prostore detinjstva ne osvežava slike, ne produbljuje san? Na žalost, slika koju nosimo «na medaljonu oko vrata» kudikamo je stvarnija od putopisa koji pišemo na licu mesta dok gledamo kuće, sobe, ulice, livade ... mnogo drugačije sada, nego što su bile kada smo se sa njima opraštali. Odlomci poetskog dnevnika iz mladosti su dragoceni, jer sadrže slike nastale u prošlosti koje vizionarski otkrivaju budućnost – daljinu, odlazak, obeskorenjenost. Te slike su daleko stvarnije od fotografija, jer sadrže snove, na žalost ostvarene. Nije u pitanju udaljenost u kilometrima. Za san je daleko ...

    Pesme Valentine Vanje Nikolić stilski i tematski korespondiraju sa zbirkom, uklapajući se u mozaik sna. «Tavan duše», «paučina sećanja», «mokra tama» ... uverljivi su spojevi reči koji nose tihi bol, očaj, elegiju, u strahu da je sve «mrtvo slovo na papiru». Ipak nije. Ako je za san daleko, to još uvek ne znači da ga nema. Ako je svet daleko od one slike u snu, to još uvek ne znači da se pretvorio u košmar. To samo znači da su ljudi zaboravili da sanjaju. I da razumeju i osete poeziju.’’

    Aleksandar Mijalković, profesor

    Vise detalja
    Šifra: 144745
    330 din

    potrebna količina:


    dostavadostava i poŠtarina

    nacin placanjanaČin plaĆanja

    Opcije plaćanje za kupce iz Srbije:

    - putem uplatnice na šalteru pošte ili banke
    - pouzećem prilikom isporuke knjiga
    - internet karticama Visa,Maestro i Mastercard

    Opcije plaćanje za kupce iz inostranstva:

    - putem PayPal sistema
    - internet karticama Visa, Maestro i MasterCard
    - uplatom na devizni račun (wire transfer)
    - putem Western Uniona

    postavi pitanjepostavite pitanje

    OPIS KNJIGE
    Iz recenzije :

    ’’SAN KAO PUT

    Sanjar je onaj ko svoj put pronalazi vođen mesečinom,
    a njegova kazna je u tome što vidi zoru pre ostatka sveta.

    Oskar Vajld

    Poezija mora biti muzika. Ritam disanja, uzdaha, srca, sna ... Zbirka pesama Snežane Petrović je intimni dnevnik koji otvara prostore sna, vodeći nas kroz hodnike sećanja i slutnji. San nije proročanstvo, kao što nije ni linearno odmotavanje proživljenog filma. San je isprekidan, daje nagoveštaje i nikada nije siguran u svet u kojem postoji. Nije siguran ni u sebe. Muzika hodnika je ispunjena ehom koji pri svakom koraku odzvanja. Pesnik nije siguran u svoj glas, baš kao što nikada ne možemo čuti sebe na isti način na koji nas čuju drugi ljudi. Glas se pretvara u reč, a reči beže. Pesme koje otvaraju zbirku polaze od naslovne sintagme i naglašavaju taj osnovni, uvodni ton:

    “Zatim se uputih stopama kamenim,
    Da pronađem opet izgubljenu sebe.“

    Šekspirovska igra reči sna u snu, kao i kasnija alegorija života kao pozornice u „Ulozi“ otkrivaju da je zbirka, iako se pesnik odriče i razuma i srca, promišljena i proživljena i da redosled pesama nije nimalo slučajan. Čitalac polazi na put, vođen stihovima pisanih u najboljoj tradiciji srpske moderne, sigurnim stihom, metrikom koja nagoni na čitanje naglas. Neminovna je asocijacija na Andrićevu priču o pričanju gde je pesnik kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo. Poezija je tajno, posvećeno mesto ispovesti, rupa iz novele o caru Trajanu koja postaje bezdan, fini dijagram osećanja koji se nesigurno prikazuje kao izlomljena linija života na papiru... Ali nijednog trenutka pesnik nije sveznajući, moralni propovednik koji nam svoju istinu nameće kao jedinu, te je, paradoksalno, samim tim najistinitiji, naročito kada peva o ljubavi, najstarijem i najmoćnijem od svih anđela i demona.

    LJubav je tuga, bol, vantelesno iskustvo čekanja, sećanja, slutnji, kajanja, nadanja. Uhvaćeni trenuci koji često promiču svima koji ih doživljavaju, kao što život izmiče svima koji ne umeju da ga posmatraju i zabeleže. LJubavna pesma ne nastaje kao imitacija, već kao potreba. Ta potreba preplavljuje i pravi pesnik zna da nekontrolisanim izlivima može zvučati i nezgrapno i lažno. Snežana Petrović spada u tu ređu vrstu pravih pesnika koja virove i bujice skladno i odmereno pretvara u uobličene pejzaže i slike, ne gubeći na njihovoj izvornoj snazi. Da osećanja od kojih se beži okuje rečima. Da u zvuku mučne tišine otkrije muzičke teme bola, utehe, razaranja, nemoći, jauka, loma ... Sva ta osećanja ljudi obično ne umeju da osete pojedinačno u teškim vremenima. Osećaju ih kao zajednički pritisak. Zaista, pokušajte da zatvorenih očiju osetite broj dodira na koži. Istovremeni, oni se spajaju u jedan. I zato je pesničko čulo veoma važno. Čulo koje nam omogućava da, kroz bolje razumevanje svog bola, razumemo puteve sreće.

    Snežanine pesme se, zahvaljujući osećaju za meru i celinu, nikada ne raspršavaju u analizu i demonstraciju pesničke veštine. Minijature su snažne, bez nepotrebnih ukrasa, sa jasnom slikom u osnovi, sa poštovanjem Reči. Kao što Henri Miler, govoreći o snazi ljudskog duha, pravi poređenje sa rekom koja traži more: „sabijena, ima veću snagu“.
    Jezik pesama pleni neobičnim spojevima: „ruka gitare“, „usnula ramena“, „uzdah smokve“. Doduše, ima tu i „meseca lopova“, „usnulih ruža“, „crnih dana“ i „suznih očiju“, ali čak i tada na scenu stupa Reč koja spomenaru daje snagu egzistencijalističke filozofije života. Na taj način se pesma „Ubrani cvet“ izdiže do filozofske minijature koja izjednačava prirodu, pesnika i Boga u igri stvaranja i promena. Ili kada se pesnik pretvara u stvaraoca sveta u „Blokadi“. Na kraju, najviši filozofski dometi poetskih stvaralaca, poput ukrštaja Laze Kostića, jednostavnih su motiva: srce, razum, san, baš kao i kod Snežane Petrović i svih pesnika koji intuitivno otkrivaju ključne dileme postojanja:

    Razum il`srce:
    Ko koga laže?
    Ko kome krade san?

    Pesnikinja nesvesno postaje vodič, poput pesnika Vergilija kod Dantea, jer za razumevanje sveta već pomenuto pesničko čulo je neophodno:

    ... Sve ponesi sa sobom / srce i dušu, detinjstvo i plač

    ... i mudrost kontrasta i paralelizama blaga i kamenja, kestena i bora, Sunca i žara.

    Pesnik, čija je «kazna da vidi zoru pre ostalih», nužno je pesnik vizije. Ne one sa lažnim i patetičnim nadahnućem, već sposobnosti da se, kako kaže Meterlink u «Plavoj ptici», vidi duša stvari i da se u svakodnevnom, svima uočljivom, primeti nagoveštaj onoga što će doći. U letnjoj noći osetiti vetar koji donosi dah zimskog jutra i dalekog rađanja januara, ili, kao u pesmi «Bosonoga», bez ijedne trunke putenosti otkriti buru strasti. Zaista, bez preterivanja, dostojno «Strepnje» Desanke Maksimović.

    Retorska pitanja su česta u tkivu pesama ove zbirke. Pitanje je suština stvaranja i saznanja, bez kojih poezija ne postoji. Pesnikinja je stalno u dijalogu sa sobom, svetom i pesmom. U «Zimi», hladnoća otkriva želju i potrebu koje se uzdižu do sudbine i slobode. To je školski primer da pesma polazi od običnog, prozaičnog čulnog utiska, koji najpre dobije metaforični oblik, a na drugom stepenu se pretvara u univerzalno i vanvremensko. Emili Dikinson, poznata po misli da je «nada pernata stvar koja sleti na dušu» radi to isto. Misli opredmećuje, a zatim toj metafori daje nov život u novom značenju. Sva retorska pitanja prave odgovore dobijaju u, po mom mišljenju, najboljim pesmama «Proređeni zrak» i «Tama» koje imaju snagu engleskih simbolista, pre svega Jejtsa. Bajkovito, narativno, vredno citiranja:

    Tamo miris noći oseća prašina.
    Slast buđenja oseti tek po koji mrav.
    Ne dopire moć besmrtnosti duše,
    Niti smrtnost tela dočarava kraj.

    Zaista, kada čitamo pesmu „Čula“ mi uživamo kao kada je reč o antologijskim stihovima čija snaga je uvek u poenti na kraju: nemi, slepi i nepokretni pred kojima se povlače sile prirode, jer su vođeni ljubavlju. Ali to ne bi bilo ništa novo bez dvosmislene poente na kraju:

    A oni, nemi, slepi, a srećni
    Krenuše stazom nepokretni.
    Ne znajući da su ljudi.

    Veličina ljudskosti je u prevazilaženju telesnog. U pesmi «Sjaj» ta ideja se dovodi do paradoksa. Pesnik ne može bez iskustva, a upravo se toga odriče. Međutim, to je tajna do koje se dolazi iskustvom: najveći bol je bez jauka i suza, najveća ljubav je bez reči, najveća sreća je bez smeha. Onog trenutka kada se prevaziđe pojavni život, taj život u pesmi postaje stvarniji od svih muzika, reči, prašina, snova, događaja, buke, ulica, sunca ...

    Zanimljivo je posmatrati, kao upoređivanje dva pesnika ili dva svedoka iste priče, kako jedan pesnik govori o istom osećanju u dve pesme. «Nije mi stalo» i «Osveta» pokazuju kako snaga originalnog poređenja ovu drugu pesmu, i pored naslova koji sve otkriva, čini ubedljivijom i stvarnijom, bez obzira na oneobičene slike. Osveta je uvek između svetlosti i tame, leda i plamena. Čak i etimološki, kao što reč «mržnja» na prvi pogled plamti, bukti, a zapravo je izvedena iz korena reči «(s)mrznuti», pretvoriti se u led. Slično tome, «Kad srce ne želi» otkriva zašto najbolji pesnici često teško i malo pišu. Osećanja, jednom izneta na svetlost dana, jednom uronjena u štamparsku boju – postaju plašljiva i ranjiva. Pesnikinja je u strahu da otkrivena, van srca, neće moći da nađe pravu odeću reči za misli, san i glas. Ovaj deo zbirke zaokružuju «LJubavne reči», koje sintetizuju ideju o ljubavi i pesništvu. Pesme i ljubav su u stalnom nadovezivanju, prožimanju, promeni, toku, preoblikovanju i preplitanju.

    Stihovi:
    Maglovita sećanja,
    Izbrisah korakom

    otvaraju drugi tematski deo zbirke koji se bavi putem u vreme i prostor detinjstva, nostalgijom, dalekim snom o lipama, bagremovima, svetim plavetnilima odrastanja u Masloševu i Šumadiji. Opet simbolika putovanja i sna. Kako razumeti da se sećanja brišu korakom? Zar povratak u prostore detinjstva ne osvežava slike, ne produbljuje san? Na žalost, slika koju nosimo «na medaljonu oko vrata» kudikamo je stvarnija od putopisa koji pišemo na licu mesta dok gledamo kuće, sobe, ulice, livade ... mnogo drugačije sada, nego što su bile kada smo se sa njima opraštali. Odlomci poetskog dnevnika iz mladosti su dragoceni, jer sadrže slike nastale u prošlosti koje vizionarski otkrivaju budućnost – daljinu, odlazak, obeskorenjenost. Te slike su daleko stvarnije od fotografija, jer sadrže snove, na žalost ostvarene. Nije u pitanju udaljenost u kilometrima. Za san je daleko ...

    Pesme Valentine Vanje Nikolić stilski i tematski korespondiraju sa zbirkom, uklapajući se u mozaik sna. «Tavan duše», «paučina sećanja», «mokra tama» ... uverljivi su spojevi reči koji nose tihi bol, očaj, elegiju, u strahu da je sve «mrtvo slovo na papiru». Ipak nije. Ako je za san daleko, to još uvek ne znači da ga nema. Ako je svet daleko od one slike u snu, to još uvek ne znači da se pretvorio u košmar. To samo znači da su ljudi zaboravili da sanjaju. I da razumeju i osete poeziju.’’

    Aleksandar Mijalković, profesor

    Br.strana: 80

    Povez: Broš

    God.izdanja: 2016.

    Izdavač: Kreativna radionica Balkan

    ISBN: 978-86-6403-023-6

    Komentari čitalaca

  • Napišite recenziju za ovu knjigu i uz malo sreće osvojite
    vaučer za kupovinu od 2000 dinara!

    KorisnaKnjiga.com koristi cookije kako bi prilagodila sajt korisniku i analizirala prikazani sadžaj.
    Podaci o identitetu korisnika se ne prikupljaju, već samo informacije o posećenosti koje dalje naši partneri obrađuju. Više informacija.