Zapisi

Zapisi Jovanka Hrvacanin 1933g
Udruženje univerzitetski obrazovanih žena Novi Sad, 1933.g
BROJ STRANA: 90
POVEZ: meki
solidno ocuvano

Jovanka Hrvaćanin (Dubica, 20. januar 1899 — Beograd, 1987) bila je hrvatska i srpska književnica (koja je pisala na srpskom jeziku), romanopisac, pisac za decu i prevodilac književnih dela, najviše sa slovenskih jezika.[1]

Život i karijera
Rođena je u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), 20. januara 1899. godine. Rano detinjstvo provela je u Beogradu. Nakon očevog gubitka posla u Pres-birou, i smrti mlađeg brata 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Jovankino školovanje bilo je neuredno. Obeleženo je naglim prekidima i preseljenjima, zbog političkog delovanja i angažovanja njenog oca koji je bio osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, i član glavnog odbora Radikalne stranke i ratnih prilika na Balkanskom poluostrvu.

Gimnaziju je pohađala u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926).

Poznavala je češki, ruski, francuski, nemački, slovenački jezik, i prevodila je brojna književna dela, ali najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Maksima Gorkog, Vjačeslava Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Igora Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara.

Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.[2]

Posle Drugog svetskog rata radila je u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige od 1951. do penzionisanja 1953.

Preminula je u Beogradu 1987.

Delo
Jovanka Hrvaćanin je prve pesme objavila još kao osnovac, a značajnije se posvetila pisanju u gimnazijskim danima.

U međuratnom periodu napisala je zbirke pesama i kratku lirsku prozu:

Pjesme neviđenom (1926),
Otkinuto lišće (1939)
Zapisi (1933) — proza.
Kao pesnik i prevodilac objavljivala je u skoro svim tadašnjim časopisima:

Književni jug,
Književna revija,
Žena, Svetlost,
Nova svetlost,
Venac,
Misli,
Almanah Zapisi iz Cetinja,
Književni Sever iz Subotice,
Dečji list Miroljub,
Dečje novine iz Novog Sada,
Zastava,
Pravda.
U periodu posle Drugog svetskog rata najviše se bavi pisanjem knjiga za decu, kako je sama govorila, podstaknuta od Desanke Maksimović, i tada nastaju zbirke:

Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946),
Zanat je zlatan (1947),
I ja računam (1951),
Ljudi rade (1951),
Mica s deset lica i njena drugarica (1954),
Pod brezom (1955), Tragom srca (1972),
Ptice me bude (1979).
Napisala je kratki epistolarni roman Neviđeni (1995) objavljen prvi put u časopisu ProFemina u tri nastavka.[3]

Deo njenog opusa (Pjesme neviđenom, roman Neviđeni, Zapisi) nastao u međuratnom periodu, ispinjen je iskustvom iz godina odrastanja i otkriva osnovna svojstva njene poetike:

„ jezgrovitost kazivanja, sklonost introspekciji, orijentisanost na unutrašnja preživljavanja. Čežnja za idealom, za ljubavlju kao integralnim iskustvom i istinskim drugim, koji jeste spiritus movens njenog stvaranja, osnova je na kojoj počiva koherentnost napisanog. ”
Bibliografija
Monografije
Pjesme neviđenom (1926)
Zapisi (1933)
Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938)
Otkinuto lišće (1939)
Prava vrednost književnosti (1941)
Računske šale za naše male (1946)
Sabiranje za najmlađe (1946)
Zanat je zlatan (1947)
I ja računam (1951)
Ljudi rade (1951)
Mica s deset lica i njena drugarica (1954)
Pod brezom (1955)
Tragom srca (1972)
Ptice me bude (1979)
Članci i drugi sastavni delovi
[Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927)
R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940)
Desanka Maksimović, Jovanka Hrvaćanin: Dečja poezija naroda SSSR-a (1987).[4]
Neviđeni (1995)
Neknjižna građa
Autograf romana Neviđeni ()
Proletna kišica (1953)

Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine.