• Srbija
  • English
  • +381 (0)11 3463 072
  • +381 (0)60 3463 072
  • Zašto bih ćutao
    Zašto bih ćutaoZašto bih ćutao

    Zašto bih ćutao

    Autentična ispovest bivšeg jugoslovenskog lidera o prelominim događajima poslednje decenije dvadesetog veka.

    SADRŽAJ
    Predgovor 7
    Uvod 11
    I Detinjstvo 13
    II Mladost 29
    III „Crvena zastava" 49
    IV Prvoslav Raković 63
    V Politički život 75
    VI Slobodan Milošević 121
    VII Profesor Kosta Vasiljević 147
    VIII Tito 159
    IX Pertini 171
    X Iz Belogsveta 179
    XI Šarenilo života 221
    XII Zdravi rezoni 249
    Prilozi
    1. Biografija 263
    2. Bibliografija 265
    3. Imena pomenutih lica 267

    PREDGOVOR
    Ova knjiga, kako je zamišljena i ostvarena, sasvim je neočekivana, naročito što je njen pisac Borisav Jović.
    Od Jovića, uspešnog privrednika i veštog diplomate druge Jugoslavije, potom državnika druge i treće Jugoslavije, imali smo, prema prilikama na koje je trebalo reagovati, nekoliko objavljenih ekonomskih i političkih rasprava, koje su bile žestoke, poštene i, na našu nesreću, veoma tačne dijagnoze stanja i analize razloga koji su do tog stanja doveli. On se u njima određivao spram događaja u kojima smo, kao zemlja i narod, bili, u kojima je učestvovao, i u odnosu na prilike, u kojima nam je pretio sunovrat. Sagledavao je uzroke i posledice, ne tvrdeći za svoja gledišta da su apsolutna. Međutim, ove rasprave, iako su bile iz neposrednog reagovanja i bez obzira na Jovićev žestok polemičarski pristup, nisu imale relevantnih osporavanja, bilo sa naučne ili političke strane.
    U njima je, doduše, bilo dosta i memoarskih detalja. Ali se od nesmirenog Borisava Jovića, sa velikim nestrpljenjem, više decenija očekuju celoviti predsednički memoari, koji bi mogli da budu doprinos razrešenju mnogih istorijskih zagonetki, kao sažetak svih događaja vezanih za krah druge i treće Jugoslavije.
    Nije uputno da pisac ove beleške o neobičnom, neočekivanom a dobrodošlom rukopisu pretpostavlja da li je Borisav Jović napisao memoare i da li će ih objaviti ili zaveštati srpskom potomstvu. Jer su ovi Jovićevi zapisi o mnogo čemu više od tih očekivanih memoara.
    Memoari su čovek u ogledalu sopstvenog vremena, gde u ličnom, pristrasnom viđenju, vidi samo sebe. U ovoj knjizi Borisav Jović se, uslovno rečeno, ogleda u sećanju i vidi sebe među drugima, ali se njima posvećuje više nego sebi, radujući se svakom dragom, pa i ponekom neprijatnom susretu.
    To ovu knjigu čini verodostojnom, a radost susreta u sećanjima prenosi se i na čitaoca.
    Autor nije ušao u memoarska iskušenja. Izgleda da je to učinio namerno, jer je očito da ih se previše klonio, što mu je dalo efekat nepristrasnosti (što je prema sebi najteže biti) i šarm neposrednosti.
    U njima nema isticanja sebe. Nema hvalisanja, ni prećutkivanja životnih neprijatnosti, ni prikrivanja greški. Ne preuveličavaju se uspesi i ne pripisuju samo sebi, ne naglašava se lična prisebnost u smutnim vremenima i nije ih preopteretio naknadnom pameću, a najmanje mudrovanjem „šta bi bilo, kad bi bilo, da je bilo“. Nema ni kajanja, ni ljutnje za sve neprijatno što je doživeo, to su mu neke lične tapije.

    Zapisi su u vidu priča, vešto razvrstanih u dvanaest krugova koji su ili deo životne dobi pisca ili su vezani za pojedine ličnosti sa kojima se pisac našao na svojoj Stazi pored puta (Dučićev naslov za slične uspomene), praveći im portrete u svojoj životnoj brojanici. Niske autentičnih anegdota čine ovu knjigu živom, tako se javlja poređenje (naročito kad su Broz i Pertini u pitanju) sa Milićevićevom knjigom Knez Miloš u pričama.
    Sećanje u pričama za knjigu koja ne može imati kraja (bar ne njegovog), Jović je započeo seoskim detinjstvom posle rata, pokazujući svu lepotu oskudice i dragost ukućana, mladošću u kojoj su želje bile skromne ali teško ostvarljive, koje su se njemu ispunjavale postepeno na intelektualnom putu... Potom, na dužem putu (Via Roma) kojim je stigao do Palate Federacije (sada Palate Srbije).
    U pitanju je jedan uzbudljiv i pun život u Srbiji, o kome u knjizi ima više svedočenja od stranica. Kada se ovaj mozaik priča uzme kao celina, vidi se da je Borisav Jović u fragmentima ispisao roman svoga života.
    Dakle, pisac ovog predgovora za knjigu Zašto bih ćutao (koji se jednom nije snašao u politici), jemči da se Borisav Jović snašao u književnosti.

    Milovan Vitezović

    Vise detalja
    Šifra: 45142
    450 din

    potrebna količina:


    dostavadostava i poŠtarina

    nacin placanjanaČin plaĆanja

    Opcije plaćanje za kupce iz Srbije:

    - putem uplatnice na šalteru pošte ili banke
    - pouzećem prilikom isporuke knjiga
    - internet karticama Visa,Maestro i Mastercard

    Opcije plaćanje za kupce iz inostranstva:

    - putem PayPal sistema
    - internet karticama Visa, Maestro i MasterCard
    - uplatom na devizni račun (wire transfer)
    - putem Western Uniona

    postavi pitanjepostavite pitanje

    OPIS KNJIGE
    Autentična ispovest bivšeg jugoslovenskog lidera o prelominim događajima poslednje decenije dvadesetog veka.

    SADRŽAJ
    Predgovor 7
    Uvod 11
    I Detinjstvo 13
    II Mladost 29
    III „Crvena zastava" 49
    IV Prvoslav Raković 63
    V Politički život 75
    VI Slobodan Milošević 121
    VII Profesor Kosta Vasiljević 147
    VIII Tito 159
    IX Pertini 171
    X Iz Belogsveta 179
    XI Šarenilo života 221
    XII Zdravi rezoni 249
    Prilozi
    1. Biografija 263
    2. Bibliografija 265
    3. Imena pomenutih lica 267

    PREDGOVOR
    Ova knjiga, kako je zamišljena i ostvarena, sasvim je neočekivana, naročito što je njen pisac Borisav Jović.
    Od Jovića, uspešnog privrednika i veštog diplomate druge Jugoslavije, potom državnika druge i treće Jugoslavije, imali smo, prema prilikama na koje je trebalo reagovati, nekoliko objavljenih ekonomskih i političkih rasprava, koje su bile žestoke, poštene i, na našu nesreću, veoma tačne dijagnoze stanja i analize razloga koji su do tog stanja doveli. On se u njima određivao spram događaja u kojima smo, kao zemlja i narod, bili, u kojima je učestvovao, i u odnosu na prilike, u kojima nam je pretio sunovrat. Sagledavao je uzroke i posledice, ne tvrdeći za svoja gledišta da su apsolutna. Međutim, ove rasprave, iako su bile iz neposrednog reagovanja i bez obzira na Jovićev žestok polemičarski pristup, nisu imale relevantnih osporavanja, bilo sa naučne ili političke strane.
    U njima je, doduše, bilo dosta i memoarskih detalja. Ali se od nesmirenog Borisava Jovića, sa velikim nestrpljenjem, više decenija očekuju celoviti predsednički memoari, koji bi mogli da budu doprinos razrešenju mnogih istorijskih zagonetki, kao sažetak svih događaja vezanih za krah druge i treće Jugoslavije.
    Nije uputno da pisac ove beleške o neobičnom, neočekivanom a dobrodošlom rukopisu pretpostavlja da li je Borisav Jović napisao memoare i da li će ih objaviti ili zaveštati srpskom potomstvu. Jer su ovi Jovićevi zapisi o mnogo čemu više od tih očekivanih memoara.
    Memoari su čovek u ogledalu sopstvenog vremena, gde u ličnom, pristrasnom viđenju, vidi samo sebe. U ovoj knjizi Borisav Jović se, uslovno rečeno, ogleda u sećanju i vidi sebe među drugima, ali se njima posvećuje više nego sebi, radujući se svakom dragom, pa i ponekom neprijatnom susretu.
    To ovu knjigu čini verodostojnom, a radost susreta u sećanjima prenosi se i na čitaoca.
    Autor nije ušao u memoarska iskušenja. Izgleda da je to učinio namerno, jer je očito da ih se previše klonio, što mu je dalo efekat nepristrasnosti (što je prema sebi najteže biti) i šarm neposrednosti.
    U njima nema isticanja sebe. Nema hvalisanja, ni prećutkivanja životnih neprijatnosti, ni prikrivanja greški. Ne preuveličavaju se uspesi i ne pripisuju samo sebi, ne naglašava se lična prisebnost u smutnim vremenima i nije ih preopteretio naknadnom pameću, a najmanje mudrovanjem „šta bi bilo, kad bi bilo, da je bilo“. Nema ni kajanja, ni ljutnje za sve neprijatno što je doživeo, to su mu neke lične tapije.

    Zapisi su u vidu priča, vešto razvrstanih u dvanaest krugova koji su ili deo životne dobi pisca ili su vezani za pojedine ličnosti sa kojima se pisac našao na svojoj Stazi pored puta (Dučićev naslov za slične uspomene), praveći im portrete u svojoj životnoj brojanici. Niske autentičnih anegdota čine ovu knjigu živom, tako se javlja poređenje (naročito kad su Broz i Pertini u pitanju) sa Milićevićevom knjigom Knez Miloš u pričama.
    Sećanje u pričama za knjigu koja ne može imati kraja (bar ne njegovog), Jović je započeo seoskim detinjstvom posle rata, pokazujući svu lepotu oskudice i dragost ukućana, mladošću u kojoj su želje bile skromne ali teško ostvarljive, koje su se njemu ispunjavale postepeno na intelektualnom putu... Potom, na dužem putu (Via Roma) kojim je stigao do Palate Federacije (sada Palate Srbije).
    U pitanju je jedan uzbudljiv i pun život u Srbiji, o kome u knjizi ima više svedočenja od stranica. Kada se ovaj mozaik priča uzme kao celina, vidi se da je Borisav Jović u fragmentima ispisao roman svoga života.
    Dakle, pisac ovog predgovora za knjigu Zašto bih ćutao (koji se jednom nije snašao u politici), jemči da se Borisav Jović snašao u književnosti.

    Milovan Vitezović

    Br.strana: 272

    Povez: mek, 13x20 cm

    God.izdanja: 2014.

    Izdavač: Novosti

    ISBN: 9788674462324

    Ključna reč: Borislav Jović

    Komentari čitalaca

  • Napišite recenziju za ovu knjigu i uz malo sreće osvojite
    vaučer za kupovinu od 2000 dinara!

    KorisnaKnjiga.com koristi cookije kako bi prilagodila sajt korisniku i analizirala prikazani sadžaj.
    Podaci o identitetu korisnika se ne prikupljaju, već samo informacije o posećenosti koje dalje naši partneri obrađuju. Više informacija.