Živeo život Tola Manojlović

Iz recenzije:

’’Poredili su ga sa Soovom prodavačicom ljubičica, tepali mu da je izašao iz Matićevog unutrašnjeg nadrealističkog đepa, nalazili ga u Starom zavetu, pisali kako je blešnulo zrno sjaja sa Kosmaja, u njegovom prirodnom, ali nemuštom jeziku bunarili gotovo savršenu analogiju sa govorom Krležinog Petriće kerempuha, pa se onda čudili – zar Šumadija tako zbori, potom važno ocenjivali da je literatura, sita same sebe, ovde neprimetna i najzad izjednačena s linijom života Živeo život Tola Manojlović. Samo tako. Jeste, Tola Manojlović je ispričao svoj život Momi Dimiću, sve potanko o bolestima, poslovima, nasledstvima i imovini, o opkladama i prevarama, o penziji i oružjima iz kojih je pucao, o lekarima i filozofima, o putovanjima i mestima koja je obišao, pa i o tome šta jeste a šta nije i šta hoće a šta neće, ali je tada tek punoletni pisac zanemario svoju sekretarsku dužnost i priču tako ispreturao ne bi li ona, mimo svih hronoloških i žanrovskih pravila, progovorila o svetu koji je model otcutao, pretvorivši se tako u bajku o egzistencijalnom seljačkom krugu. Bože blagi, koji je milenijum napolju uzdahnuo sam kad se u novosadskoj izdavačkoj kući Prometej pojavila kultna knjiga mog prijatelja Mome Dimića Živeo život Tola Manojlović i kad su je romoglasno najavili kao jubilarnu ediciju, jer izlazi o – tridesetogodišnjici prvog izdanja. Ne, to je neka greška pomislim u prvi mah. Em se ja jako dobro sećam tog prvog izdanja i halabuke koju je istoimenom monodramom širom zemlje podigao Pera Kralj, em je Moma Dimić jedva nešto stariji od mene . Al, da vidiš, nije greška. Nažalost. Moma je (Mirijevo, 1944) stariji čak deset godina, a Tola je zaista izašao 1966. kad je autoru bilo 22 godine. A pisao ga je sa 18 i po godina. Tek mi sad nije ništa jasno, a onda mi je, ako iole pamtim, navodno bilo jasno sve: jer gimnazijalac može da shvati da student prve godine čiste filozofije može sa 18 i po godina da napiše tog i takvog Tolu, Šeherezadinog pobratima, ali novinar sa 43 godine – ne može. Tu sad nešto već više nije u redu i Momi Dimiću se tada, pre trideset i više godina, desilo nešto neobjašnjivo: pošto je teško zamisliti da je ovakvu starozavetnu tragikomediju upecao u nekom mirijevskom ili podavalskom potoku, onda će biti da se radi o Božjem nadahnuću. Jer pozivam za svedoka književne analitičare: moželi osamnaestogodišnjak da napiše jedno od najzrelijih dela posleratne srpske književnosti? Posle onog rata, u kojem smo joši učestvovali. Delo koje će do danas ostati kruna književnog stvaralaštva ovog pripovedača, pesnika i putopisca, mada je Moma Dimić vredan kao mrav. I čak bih bio slobodan da kažem: u celokupnoj srpskoj književnosti druge polovine XX veka samo su dva majstora unela epohalne, galilejski, kopernikanski sokantne promene u prozni rukopis: jedan je Moma Dimić, drugi Bora Ćosić, ukoliko ovaj drugi pristane da je ikada pripadao baš srpskoj književnosti. A jeste. Đorđe Randelj. Sećam se Tole na premijeri Tole . Autor ga je dobio na revers iz bolnice do ponoći. A predstava je počela oko 11 noću, kako Moma reče, u jednom od buđaka novog Ateljea. Sedeo je malo zbunjen na izdvojenoj stolici i blago se smešio, dok smo se mi drugi tresli od smeha. Muharem Pervić je u svojoj kritici u Politici (više iz estetičnih razloga, slično Petruševskoj) čak posumnjao da je možda reč o nekoj mistifikaciji. Otkud iv čovek može postojati sa 33 bolesti i još preživeti predstavu o sebi! Postoji jedan ozbiljan pisani prilog (navodi ga Moma Dimić u svojoj knjizi) na temu ima li umetnosti u književnom delu na temu živog primera. Naime, Tola Manojlović je od Mire Trailović dobio honorar od 50000 dinara na osnovu ugovora u kom je pisalo za korišćenje ličnog imena i prezimena jednog privatnog lica u svrhe umetničkog dela. Da, Živeo život Tola Manojlovića Mome Dimića je umetničko delo, baš kao što piše crno na belo u ugovoru.’’

Jovan Cirilov, ’’Politika’’