Pisma o plesu i baletu

Žan-Žorž Nover bio je priznat kao reformator plesnog pozorišta XVIII veka i tvorac baleta sa dramskom radnjom u francuskom stilu. Autor je ovih pisama o plesu i baletu, a svoje delatnosti razvijao je na najvećim evropskim scenama.

O piscu:

Žan-Žorž Nover (1727-1810.) istorijski je priznat kao reformator plesnog pozorišta XVIII veka i tvorac baleta sa dramskom radnjom (ballet d’action) u francuskom stilu. Baletski plesač, koreograf, teoretičar, autor slavnih Pisama o plesu i baletu, svoju delatnost razvijao je na najvećim evropskim scenama, pozdravljan aplauzima za svoje spektakularne sastave, neobično sugestivne i sposobne da kod gledaoca pobude duboku emociju. Velike freske na istorijske teme kao i anakreontske sličice komponovane tokom njegove duge karijere nose pečat naprednijih stavova u okvirima francuskog dramskog i muzičkog pozorišta i stremljenja vladajućih u modernoj vizuelnoj kulturi. U izboru tema za kojima je posezao u Molijera, Korneja, Metastazija, Vilanda, Renala, kao i u upotrebi prostora, boje i svetla, Nover je tragao za kreativnim sadejstvom između radnje, izražajnog gesta i plesa u pravom smislu, predajući se za ono vreme novatorskom lingvističkom eksperimentisanju koje je odvelo formuli tipično francuskoj po ukusu i izrazito spektakularnoj po značaju, — a iz koje je potekao romantični balet. U tom smislu može se posmatrati i njegov predlog za Iibreta (tada još uvek označena rečju programi), kojim je ustanovio praksu što će se zaslugom njegovih učenika ukoreniti u čitavoj Evropi i postati neizostavan ele- ment valjanog pristupa publike baletu.

Izgrađen u najčistijem akademskom stilu, Nover je prvi veliki uspeh u pariskoj Operi komik imao sa nekonvencionalnim baletom Kineske svetkovine (1754.), što mu je zavredelo poziv u London od strane Dejvida Gerika. Nakon 1760., godine kada su Pisma o plesu i baletu objavljena, Nover je razvijao svoju aktivnost kao baletmajstor na najvećim pozornicama i vodećim dvorovima Evrope (Stutgart, Beč, Milano, Pariz, London) sastavljajući gotovo 150 baleta i stvarajući mnoštvo učenika. Njegova karijera završava se vođenjem škole baleta pri pariskoj Operi (1799-1800.) i priređivanjem dva nova izdanja
Pisama (1803-4., 1807.).

Od trenutka prvog objavljivanja ovaj rad smatra se manifestom reforme plesa. Estetska načela i kompozicioni metodi postavljeni u njemu, još od 1750-tih su u opticaju širom Evrope i predstavljaće temelj baleta pariske Opere u godinama francuske Revolucije i u doba romantizma. Odlomci iz prvog izdanja Pisama 1760. bili su priključeni odeljku o plesu 126. toma metodičkog izdanja Didroove i d’Alemberove Enciklopedije, 1786. Od 1762. i tokom čitavog devetnaestog veka, sve što je o plesu publikovano sadržavalo je više ili manje otvorena pozivanja na Noverov rad (v. Giovanni-Andrea Gallini, A Trea- tise on the Art of Dancing, London, Dodsley, 1762 i Gennaro Magri, Trattato teorico-prattico di ballo, Napoli, Orsino, 1779). Još jedna knjiga koja veoma mnogo duguje Pismima je Traite elementaire theorique etpratique de l Art de la danse Karla Blazisa (Milano, joseph Beati et Antoine Tenenti,1820), koja je postala stilski i pedagoški uzor za ples devetnaestog veka.