Rekvijem

Kada se o smrti govori veselim tonom


Antonio Tabuki je bio dugogodišnji direktor Italijanskog kulturnog centra u Lisabonu. Priredio je i preveo celokupno delo velikog portugalskog pesnika Fernanda Pesoe na italijanski jezik. Upravo će ova autorova iskustva biti glavna inspiracija za mnoga njegova dela, a to se naročito odnosi na Rekvijem, koji je napisan upravo na portugalskom.

Autor u Napomeni navodi da se ovaj roman i nije mogao napisati na nekom drugom jeziku. Okvirni hronotop romana Rekvijem je Lisabon, jedne vrele julske nedelje, na izmaku dvadesetog veka. Glavni junak, koji je istovremeno i pripovedno lice, govori o susretima sa neobičnim likovima: drogirani maldić, hromi prodavac lozova, stara Ciganka, prodavac priča. Junak se susreće i sa mrtvima iz svoje prošlosti: prijatelj Tadeuš, bivša ljubav Izadora, pesnik Fernando Pesoa... Svaki od tih susreta mogao bi da predstavlja jednu zasebnu narativnu celinu, koja se sa drugim celinama vezuje kroz ličnost glavnog junaka, koji je, kao i ostale ličnosti, prikazan sa izvesnim ironičnim prizvukom. Postupak podseća na stvaranje priče po principu omnibus filmova poput Noći na Zemlji Džima Džarmuša. Na prvom površinskom nivou, pisac je, dakle, zainteresovan za ljudske sudbine, za živote autsajdera, marginalaca, promašenih individua, ali i za one koji su umrli ne iskupivši se za grehove koje su počinili. Opisani živi i mrtvi junaci egzistiraju u istoj ravni, u kojoj se brišu prostorno-vremenske granice, što daje priči jednu drugu, višu ravan. Iz materijalne realnosti prelazi se u imaterijalnu, iz fizičkog prostora prelazi se u metafizički. Susret sa mrtvima i živima koji se odvija u istoj ravni jeste svojevrsna težnja da se prevaziđe dualizam duha i tela i nađe spona koja deli materijalni od duhovnog sveta. Ti prelazi, opštenja sa mrtvima, koji katkad podsećaju na dela pisaca magičnog realizma, motivišu se na razne načine - preobilnom i teškom hranom ili pićem (sarabuljo, porto, koktel), letnjom vrelinom, snom. Priče o ljudskim sudbinama, prerastaju tako u suštinska etička, estetička, filozofska pitanja.

Hrana postaje jedan od bitnijih narativnih elemenata u ovom romanu, kao što je to slučaj i u romanima Izgubljena glava Damašena Monteira, Pereira tvrdi da... U romanu Rekvijem hrana se vaspostavlja kao materijalna kultura uz pomoć koje se leči duša, i njome se takođe pravi veza između dva sveta, pored toga što se opisivanjem tradicionalne portugalske kuhinje na zavodljiv način dočarava i sama Portugalija.

U celini uzev, Rekvijem je "ispevan" za sene prošlosti sa kojima se svako mora suočiti, za zaboravljeni Portugal, za dvadeseti vek koji je iza nas.

Neki od recepata koje nam otkriva glavni junak Rekvijema:

Sarabuljo

Pečenica se ispeče na jednake komade i začini sitno seckanim belim lukom, vinom, solju, biberom i kimom. Ovu smesu treba pripremiti dan ranije. Uzeti zemljanu posudu u koju se isecka loj i pustiti da se istopi na blagoj vatri. Zatim ubaciti kožure da porumene na jakoj vatri i ostaviti ih da se polako krčkaju. Kada meso bude skoro skuvano, izdinstati ga u marinadi od prethodnog dana, sve dok marinada ne ispari. U međuvremenu iseckati creva i džigericu i pržiti ih na masti dok ne dobiju zlatastu boju. Odvojeno na ulju propržiti iseckani crni luk i pomešati ga sa kuvanom krvlju i čašom belog vina. Na kraju sve to sipati u zemljani sud, začiniti sa još kima, ubaciti knedle ili pirinač.

San zelenih prozora

(Ovo je koktel koji je barmen Muzeja stare umetnosti u Lisabonu pripremio za glavnog junaka Rekvijema, pre nego što će otići da vidi čuvenu Bošovu sliku Iskušenje svetog Antona, koja se čuva u pomenutom muzeju.)

3/4 votke, 1/4 soka od limuna, jedna kašika sirupa od nane. Sve to se stavi u šejker sa tri kocke leda, mućka se dok ruka ne zaboli i izvadi se led pre serviranja.

Milena Đorđijević