Nostalgija

Iz recenzije:

Nenada Simića – Tajku, jedni poznaju, drugi pamte bilo kao sportistu, prvo fudbalera a potom i boksera koji obećava, kasnije i kao teniskog trenera i internacionalnog bokserskog sudiju, da ne zaboravimo ono bitno, i kao zakletog Partizanovog navijača, dakle „Grobara“, iznad svega Beograđanina prepoznatljivog kova i jedinstenog duha, onog duha kog su širom i ne samo Evrope već i sveta, proneli i proslavili nebrojani mladići ali i devojke koji su poput Neše, Sove, Neleta, Šoneta, Šonka, Sime, Simketa, Ćime ili Bjeka, kako su ga sve zvali drugovi, devojke i prijatelji tokom njegove mladosti, Tajke - kako su ga prozvala njegova deca, stasaloh prvo na beogradskoj periferijskoj kaldrimi a potom i na asfaltu ovog jedinstvenog i neponovljivog grada da bi se u jednom trenutku kada mu je već svega bilo preko glave otisnuo u beli svet, preko bare poput mnogih pre ali i posle njega, ako ne u obećanu zemlju, jer on nije naivan, a koji to Beograđanin pa jeste (?) ono bar u zemlju u kojoj mu decu niko neće bombardovati i u kojoj će on sam u sebi otkriti i druge talente, novinarski na primer, pa i talenat za pisanje. Treći će ga tek upoznati.

Nenad Simić – Neša, Simke... Tajka, nije jedini, nije ni prvi a bogami ni poslednji izbeglica ili emigrant, kako vam drago, ekonomski, politički ili već koji snažno oseća nostalgiju. Ako mu je za utehu, i oni koji su ostali osećaju je ne manje, ko zna, neki čak i više, eto, svi mi sa ovih prostora imamo nešto što nam je zajedničko – nostalgiju. Zato je valjda Nenad Simić svojoj trećoj knjizi, zbirci novela koja bi sa podjednakim pravom mogla da bude i roman i dao taj surov i krajnje emotivan naslov „Nostalgija“, naslov koji samo mi, Srbi, možemo da razumemo na ovom zemljinom šaru.

Doista, svojom nostalgičnom i oporom „Nostalgijom“ u izdanju UNPS, Nenad Simić – Tajka, donosi nam mirise i duh srpskog rasejanja iz prve ruke; nudi nam snažne i opore priče iz prve ruke, nudi nam neporecivo svedočenje o nama samima, nama koji smo se podelili i pocepali, odvojili sami od sebe, o nama koji smo oterani, o nama koji smo ostali ovde, o nama koji nismo nigde – ni tamo ni ovamo.

Svi oni koji poznaju Nenada Simića mogu nepogrešivo da zaključe po snazi njegove ličnosti i prepoznatljivom šarmu beogradskog mangupluka da u sebi i sa sobom pored nebrojanih nadimaka donosi ne samo svoje mnogobrojne talente već i mirise beogradskih periferijskih ulica; talenat da svedoči o tako živim glasovima i uzvicima prolaznika, dozivanjima prijatelja sa Cvetkove pijace, o zvižducima zaljubljenih momaka koji nestrpljivo cupkalu pod uličnim sijalicama ili u senci krošnji mirisnih lipa Denkove bašte, Miljakovca, Karaburme, Dorćola, Crvenog Krsta ili Dušanovca. Donosi nam Nenad Simić sobom i uzbudljivi smeh i ciku veselih šiparica, dočarava nam koketeriju lepih, najlepših devojaka na igrankama u tašmajdanskom Cepelinu; čuva on u sebi i eho prepoznatljivih i silnih zvukova udaraca košarkaške lopte po betonu a potom i o magične koševa koje imaju samo beogradska naselja, smeh mladosti koji se do kasno u noć lomi o fasade miljakovačkih solitera i zgrada, ili o tako prepoznatljivom zvuku gonga kraj bokserskog ringa; o huku na stadionima ili kraj borilačkih arena nećemo ni da govorimo – o svemu tome svedoči Nenad Simić – Tajka, u svojoj knjizi „Nostalgija“. Ali ide on i dalje, podseća nas na ono što smo imali, čega više nema, čega nema više niti u nama niti oko nas, svedoči nam o ljudima koje smo zaboravili a koji su bili tu, kraj nas, podseća nas na to kakvi smo bili i opominje nas na to kakvi smo sada. Opominje nas da razmislimo o tome zašto smo takvi kakvi smo. Nikoga on ne optužuje, eto, samo nam kaže: osvrnite se.